ЈОВАНОВИЋ Радован – песник, приповедач, есејист, преводилац (Тегаре, Босна, око 1896 – Тузла, 11. II 1937). Средњу школу је завршио у Тузли, а историју и географију студирао у Прагу и Загребу. Био је учесник покрета „Млада Босна“. Од 1921. до смрти радио је као професор гимназије у Тузли. Био је наставник па потом колега Меши Селимовићу, који је за Ј. рекао: „Тих, озбиљан, болешљив, па ипак увијек спреман на шалу, образован и културан, био је даровит пјесник, тешко притиснут провинцијом која му је јела душу“. Уређивао је тузлански часопис „Средина“ (1925-1927). Песме, махом патриотске и лирске, почео је да објављује 1914. Јављао се у многим листовима и часописима (тузлански „Рад“, „Вихор“, „Српски гласник“, „Женски свијет“, „Савременик“, „Будућност“, „Мисао“, „Ново доба“, „Звоно“, „Књижевна критика“, „Забавник“, „Средина“, „Преглед“, „Венац“, „Соколић“, „Соколско село“, „Соколски гласник“, календари „Народ“ и „Просвјета“. Доста је објављивао у „Књижевном северу“, па је уврштен у антологију тог суботичког часописа Одабране стране (1929). Његову песму Клецање Сима Пандуровић је унео у своју Антологију новије лирике (1926). Издао је две збирке својих песама: Млади смијех (Бгд 1924) и Талас душе и грч тела (Тузла 1924). Писао је и приповетке: Морало је бити („Браник“, 1900), Глад (ЛМС, 1930). Чланке о народној књижевности објављивао је у „Средини“, „Народној одбрани“, „Политици“, „Соколској просвети“. Преводио је са чешког песме Јарослава Врхлицког из циклуса о писцима (Гогољ, Гете, Волтер, Бодлер, Петрарка, Витмен). Превео је Салому Оскара Вајлда, чија премијера је у СНП била 1925.

ЛИТ: Н. Палић, Неколико мисли о мало познатом и признатом књижевнику Радовану Јовановићу, Годишњак Института за језик и књижевност у Сарајеву, III–IV, Сарајево 1975, с. 283-292.

Б. Кв.