ЈОВАНОВИЋ Стојан – драмски глумац и певач (Мошорин, 23. IV 1900 – Нови Сад, 29. X 1986). После четири разреда Грађанске школе и положене матуре (НСад 1914), за време Првог светског рата боравио је у Будимпешти, где је радио у трговини и пасионирано пратио позоришне представе. Пред крај рата присилно је мобилисан. Вративши се у НСад, почео је са аматерским глумачким радом у Ђурђеву (1919). Затим се прикључује путујућим позориштима: Милоша Мише Милошевића (13. III 1919 – 31. XII 1919) и Љубе Вукомановића (1. I 1920 – 1. XII 1920). После одслужења војне обавезе (1921/22) неко време је, са прекидима, радио као дневничар и приправник у поштанској струци (16. X 1922 – 13. III 1923, 1. VIII – 12. XI 1924) и као службеник Окружног суда у НСаду (16. XI 1924 – 22. I 1926); истовремено је хонорарно играо у СНП (1. II 1923 – 1. VIII 1924), а стални његов члан постао напуштањем службе у суду (1. II 1926 – 31. VII 1927). Затим је отишао у Згб, где је завршио три разреда Државне глумачке школе (1928) и један разред Средње музичке школе (1929) – стручне предмете је похађао код Гавеле, Строција и Нучића, а соло певање и клавир код Рајзера и Хацеа. За време школовања играо је у ХНК, прво хонорарно (1. IX 1928 – 27. VI 1929), а затим као редовни члан (28. VI 1929 – 31. VII 1931). Од 1. VIII 1931. до 31. VII 1936. је члан осијечког казалишта (Н-Оп па ХНК), потом бањалучког НП (1. VIII 1936 – 31. VII 1937) и НПДб (1. VIII 1937 – 31. VII 1938). Затим једну сезону игра у сарајевском НП (1. VIII 1938 – 31. VII 1939), па се враћа у НПДб (1. VIII 1939 – 31. VII 1940); потом одлази у Бгд, где игра у позоришту „Кишобранци“ (1. X 1940 – 6. IV 1941), Уметничком позоришту (1. VII 1941 – 1. III 1943) и позоришту „Србозар“ (1. IV 1943 – 31. XII 1943). Као члан панчевачког ДНП био је ангажован од 1. I до 30. XII 1944, а затим је уследио дефинитивни повратак у НСад, где у СНП (ВНП до враћања имена) игра од 1. I 1945. до пензионисања, 31. XII 1959. Међутим, глумачку каријеру, с обзиром на одлично здравствено стање, кондицију и физичку и менталну очуваност, наставља и даље хонорарно у СНП. У НСаду је прославио 25-огодишњицу уметничког рада улогом Стојана у Коштани (1947), а 30-огодишњицу улогом Позднишева у Кројцеровој сонати. Поред глуме бавио се и режијом (Ђидо,  Сеоска лола), те превођењем драмске литературе са мађарског (Човек под мостом, Анђео жена, Мала посластичарница); играо је у три играна филма (Потрага, Три Ане и Избирачица), а још далеке 1929. у краћем пропагандно-поучном филму Трезвењаци. Носилац је више глумачких награда и признања: дипломе и новчане награде ГИО АПВ за улогу Корела (Десант у Норвешку),  за улогу Силбербранта (Господа Глембајеви), Шамике (Вечити младожења) и Шјор-Ника (Дубровачка трилогија). Одликован је Орденом рада са сребрним венцем (1961). У својој изванредно дугој глумачкој каријери, која је трајала скоро шест деценија, играо је разноврсне улоге, огледао се у многим фаховима: у глумачкој младости играо је љубавнике и салонске ликове и био незамењив је у певачким улогама домаћег и страног репертоара; са зрелошћу освајао и драмски фах, играо у херојско-трагичној, психолошкој и конверзационој драми, успешно остваривао ликове интриганата, лицемера и негативаца, али и топлих, меких и лирских личности; на исти начин запажен је био у карактерној комици, а посебно је био успешан у војвођанској класици; солидно музичко и певачко образовање воде га кроз многе представе у којима је свирао и певао, наступао у оперетама и, понекад, у опери. У Историји српског позоришта од средњег века до модерног доба, с. 771, Б. С. Стојковић пише: „Јовановић је у игри показивао разноврсне изражајне способности и умео да споји емоционалност, топлу и искрену, са озбиљном студиозношћу и психолошком анализом. Његове карактерне улоге су тачне и занимљиве у карактерној евокацији, а изразито драмске чак и лирски освежене“. Поводом јубилеја  (30 г. глумовања) Д. Поповић на с. 162-164 своје књиге Сцена и стварност о њему пише: „Поникао из народа, врло комуникативан, Јовановић није кабинетски тип глумца, него онај који се отворених очију креће кроз друштво и у своје креације уноси аутентичан животни податак“.

УЛОГЕ: Имотски кадија (Хасанагиница, Огризовић), Милић (Ђидо), Стева Драгић (Сеоска лола), Фернан де Шамплантре, Селестен (Мамзел Нитуш), Клитандар (Жорж Данден), Тезеј (Сан летње ноћи), Ђока (Сумњиво лице), Мита Курјак (Ивкова слава), Тартиф (Тартиф), Хлопов (Ревизор), Павле Марић (Покојник), Силбербрант (Господа Глембајеви), Стојан (Коштана), Корвино (Волпоне), Шамика (Вечити младожења), Госпар Сабо и Госпар Нико (Дубровачка трилогија), Вурм (Сплетка и љубав), Вилијем Колијер (Дубоко плаво море), Ди Барта (Коломба), Позднишев (Кројцерова соната), Гавриловић (Родољупци),  Соколовић (Избирачица), Кречар (Фамилија Софронија А. Кирића), Палк (Шева), Ајзенштајн (Слепи миш), Гроф Бони (Силва), Вашек (Продана невеста), xxx (Село Сакуле, а у Банату).

ЛИТ: А-м, „Сеоска лола“, Нови Сад, 1938, бр. 7; Б. Петровић, „Туђе дете“ од В. Шкваркина, СВ, 22. VII 1945; Б. Ч(иплић), „Ивкова слава“, СВ, 7. IV 1946; Б. Ч(иплић), Тартиф Стојана Јовановића, СВ, 15. VIII 1946; М. Рајковић, Премијера Нушићевог „Покојника“, СВ, 17. XII 1946; Б. Чиплић, „Господа Глембајеви“ од Мирослава Крлеже, СВ, 29. XII 1946; А-м, Прослава 25-огодишњице уметничког рада С. Јовановића, ВС, 1947, бр. 8; Ј. Виловац, „Волпоне“ на сцени ВНП, СВ, 17. III 1950; Ј. Виловац, „Вечити младожења“ Јаше Игњатовића – драматизација Петар С. Петровић, СВ, 12. V 1950; Б. Чиплић, Премијера „Дубровачке трилогије“ у Новом Саду, НС, 1951, бр. 9(21); Л. Д(отлић), Портрет – Стојан Јовановић, НС, 1952, бр. 37; О. Н(оваковић), Поводом прве премијере у Новом Саду – „Сплетка и љубав“ од Ф. Шилера, НС, 1952, бр. 47-48; Ј. Путник, Српско народно позориште. Нушићев „Др“, НС, 1953, бр. 71-72; И. Мирјанин (Ј. Путник), „Дубоко плаво море“ у Новом Саду, НС, 1954, бр. 78-79; О. Новаковић, Хибрид „Коломба“, НС, 1955, бр. 100-101; В. Љубичић, Смех и сузе, уз тридесетогодишњицу рада Стојана Јовановића, НС, 1956, бр. 108-109; Д. Поповић, Жан Ануј: Коломба, Сцена и стварност, НСад 1959, с. 142; Д. Поповић, Толстој – Коњовић: Кројцерова соната – јубилеј Стојана Јовановића, Сцена и стварност, НСад 1959, с. 162-164: С. Божовић, Пола века на сцени, Вечерње новости, 24. III 1969; К. Савић, Глумци о комедији Јаше Игњатовића, Позориште, НСад 1969, бр. 2; Р. Жекић, Почетак у путујућим дружинама, Дневник, 5. XI 1970; Д. Поповић, Зоран Петровић: Село Сакуле, а у Банату, У позоришту, НСад 1973; Ј. Лешић, Сарајевско позориште измеду два рата, Сарајево 1976, с. 241; К. Савић, Глумцима, с љубављу, Ириг 1980, с. 37-39.

Д. В.