ЈУГОСЛОВЕНСКИ НАЦИОНАЛНИ ЦЕНТАР МЕЂУНАРОДНОГ ПОЗОРИШНОГ ИНСТИТУТА (ITI-ја) – На састанку одржаном у Паризу, јула 1947, под председништвом Џона Б. Пристлија (John B. Priestley), установљен је као огранак UNESCO-а L’Institut International du Theatre (Међународни позоришни институт), са циљем да подстиче и унапређује међународну сарадњу у области позоришта и размену идеја, резултата и искустава између позоришних стваралаца. На конгресу у Прагу, 1948, на којем учествује осам земаља које су дотада биле основале своје националне центре, усваја се Повеља (Статут) Института и утврђују његови задаци, главне смернице и програм рада. Стално седиште ITI-ја је у Паризу. Представници Југославије не учествују на конгресу у Прагу због непријатељске кампање коју против наше земље управо тада покреће Информбиро. После овог конгреса ITI развија широку акцију да што већи број земаља оснује као огранке Института своје националне центре, тако да их је до VII конгреса, у Атини 1957, било тридесет. Институт од 1951. до 1969, у почетку само на француском а потом упоредо и на енглеском језику издаје часопис „Le Theatre dans le Monde“ – најпре тромесечно а доцније двомесечно по једну свеску. На иницијативу ITI-ја из Париза, у току априла 1950, пре одржавања III конгреса, оснива се у Бгду Југословенски центар Интернационалног института за позоришну уметност, који доцније добија садашње име. За седиште Центра одређен је Бгд. Том приликом доноси се и привремени Статут Центра, у којем се, у једном од његова четири члана, наводи да је циљ Центра „да у оквирима Статута ITI-ја заступа интересе позоришне уметности југословенских народа и југословенских позоришних радника“. У привремени одбор Центра бирају се: за председника Милан Богдановић, за потпредседника Јуш Козак, за секретара Маријан Матковић, а за чланове Бироа Славко Јан, Ранко Маринковић, Димитар Кјостаров, Хуго Клајн, Јозо Лауренчић, Љубиша Јовановић, Емил Кутијаро, Васо Косић и Миња Дедић. Привремени одбор обавља све припреме за одлазак југословенске делегације на III конгрес ITI-ја, који се одржава у Паризу, и за наше представнике одређује: за председника Милана Богдановића а за чланове и заменике Бранка Гавелу, Милана Дединца, Јуша Козака, Димитра Кјостаровог и секретара Маријана Матковића. На том конгресу је учешће М. Богдановића у дискусији било веома запажено; он је тада изабран за члана Извршног комитета ITI-ја. После конгреса ITI-ја у Паризу, 26. X 1950. одржан је у Бгду састанак Привременог бироа Југословенског центра ове међународне организације, а истог дана и шира конференција позоришних радника Југославије. На конференцији је измењен и допуњен Статут, а у Биро Центра дефинитивно су изабрани: за председника Милан Богдановић, за секретара Маријан Матковић, а за чланове Велибор Глигорић, Јуш Козак, Мирко Божић, Бранко Гавела, Милан Сакс, Мато Грковић, Љубиша Јовановић, Димитар Кјостаров, Васо Косић, Славко Јан, Хуго Клајн, Миња Дедић, Пино Млакар, Виктор Молка, Стеван Христић и Стане Север. Прве три г. генерални секретар је Маријан Матковић, а од 1953. Млађа Веселиновић. Југословенски национални центар је, путем својих представника, заступљен и на наредним конгресима ITI-ја: IV – 1951. у Ослу, V – 1953. у Хагу, VI – 1955. у Дубровнику, VII – 1957. у Атини, и на свим конгресима који су доцније одржавани увек у другој земљи. Наш Центар је био домаћин VI конгреса, у Дубровнику, који је одржан од 25. до 29. VI 1955. под покровитељством председника Републике Јосипа Броза Тита. На овом скупу, у име југословенске делегације, М. Богдановић је предложио резолуцију (која је усвојена) у којој је изложен став да позоришта треба да се, средствима која им стоје на располагању, боре за очување мира у свету. На конгресу у Дубровнику донета је и одлука о установљењу Театра нација (Le Théâtre des Nations), а М. Богдановић је изабран за председника Извршног комитета ITI-ја. Он је, по други пут изабран и на конгресу у Атини, на тој функцији остао до 1959. У Биро Југословенског националног центра Међународног позоришног института бирани су доцније представници свих наших република и покрајина, претежно из реда позоришних радника и сценских стваралаца. Из СНП су у Југословенском националном центру ITI-ја били: Лука Дотлић од 1965. до 1972. као један од тројице секретара (у томе периоду председник је био Маријан Матковић а секретари још и Млађа Веселиновић и Перо Будак) и Милош Хаџић од 1975. до 1979. Југословенски национални центар шаље ITI-ју у Паризу податке и информације које се од њега траже, предлаже позоришта која ће гостовати у Театру нација и одређује делегате који ће представљати наш Центар на конгресима. Веома мало је, међутим, учинио на информисању светске театарске јавности о новим југословенским драмским делима и премијерама путем билтена „Créatins mondiale – bulletin de l’ITI“, који у ту сврху издаје ITI у Паризу од 1949. до 1964, а у којем су многе друге земље веома добро заступљене. Центар 1956, на иницијативу М. Богдановића и заузимањем М. Матковића, припрема и издаје публикацију „Le Théâtre yougoslave d’aujourd’hui – The yugoslav theatre of today“; заједно са Заједницом професионалних позоришта Југославије и Савезом драмских уметника Југославије покреће у јесен 1963. акцију да се путем ITI-ја у Паризу позову позоришта у свету да пруже помоћ театрима у Скопљу, тешко настрадалим у земљотресу, што наилази на добар одзив иностраних позоришта; Центар се, за председништва М. Матковића, залаже да се припреми специјална свеска часописа „Le Théâtre dans le Monde“, посвећена југословенским позориштима, која је 1966. објављена у Паризу. Такође, посредује код ITI-ја у Паризу приликом организовања међународних тријенала Стеријиног позорја – позоришне сценографије и костимографије и позоришне фотографије. Сем ових акција, Југословенски национални центар ITI-ја у нашој средини не развија друге значајније активности. У првој публикацији, – „Le Théâtre yougoslave d’aujourd’hui“ („Југословенски театар данас“), – са паралелним текстовима на француском и енглеском језику издвојеним на жућкастој и плавој, и илустративним делом на белој кунст-друк хартији, објављено је више чланака о историјском развитку југословенских позоришта и о најзначајнијим нашим драмским писцима – М. Држићу, Ј. Ст. Поповићу, Б. Ђ. Нушићу, И. Цанкару и М. Крлежи; у белешкама, пак, представљени су још и А. Т. Линхарт, М. Огризовић, М. Беговић, Ј. Косор, Т. Строци, М. Фелдман, Е. Шинко, Д. Жерве, Б. Крефт, С. Куленовић, Ј. Кулунџић, П. Будак, М. Божић, М. Матић-Хале. Од композитора, такође у белешкама, приказани су оперски композитори В. Лисински, И. Зајц, П. Коњовић, Ф. Лотка, Ј. Готовац и кореографи Пиа и Пино Млакар. Само су двојица редитеља издвојени посебним написима – Бранко Гавела дужим чланком и Бојан Ступица властитом белешком – док су остали истакнути југословенски редитељи представљени такође краћим белешкама. Са два написа, о Шекспиру и Молијеру, приказани су кратки историјати извођења дела ових писаца на нашем тлу. У првоме није регистрована прослава 300-годишњице Шекспировог рођења, одржана у НСаду 1864. У чланку Позориште југословенских народа изложен је развој позоришног живота само у три наша центра – у Бгду, Згбу и Љубљани; у њему се не наводи место у којем је 1736. одржана прва позоришна представа код Срба (Сремски Карловци); СНП се у раздобљу 1861-1914. и између два рата уопште не спомиње, као да не постоји. Чланак није потпун јер се у њему не спомињу ни други наши позоришни центри у којима је све до 1918. било развијенијег позоришног живота: Ниш, Сплит, Вараждин, Осијек, Марибор. У делу у којем се обрађује период 1945-1955. уопштено се излаже позоришна ситуација у нашој земљи у тој деценији, са глобалним освртом на рад театара у Бгду, Згбу и Љубљани, а наводи да у послератном периоду и македонски народ има своја позоришта, а исто тако да у Југославији постоје и позоришта која представе изводе на италијанском, мађарском, румунском, турском и албанском језику. Остала позоришта се ни овде не спомињу. Већа белешка и неколико илустрација посвећени су позоришту у народноослободилачкој борби, а дужи чланак Дубровачким љетним играма. У чланку Југословенски оперски и балетски уметници на сценама Европе и Америке не наводе се и чланови СНП Жарко Савић, Софија Седмакова, Султана Цијукова и Стеван Дескашев, који су такође са успехом наступали на европским и америчким оперским позорницама. Публикација је штампана у формату 33,5 x 24,2 cm, са непагинисаних 58 страна текста и 60 страна илустративног дела. Међу илустрацијама пет слика је из СНП; у низу глумачких портрета нема слике највећег српског глумца П. Добриновића. Главни и одговорни уредник публикације је Маријан Матковић, чланови Редакције Славко Батушић, Јосип Деполо, Милан Ђоковић и Братко Крефт, а сарадници Марко Фотез, Драго Жерве, Владо Хабунек, Славко Јан, Јован Коњовић, Милован Матић, Милена Николић, Смиљан Самец, Хинко Томашић, Јосип Торбарина и Јанко Травен. Независно од наведених критичких примедаба, публикација, иначе, по разноврсности материјала, обиљу илустрација и техничкој опреми нимало не заостаје за првим свескама часописа „Le Théâtre dans le Monde“, које су изишле приближно у истом формату. ITI у Паризу, на иницијативу Југословенског националног центра, издаје 1966. у vol. XV, Nr. 5, у формату 27 x 18 cm, свеску часописа „Le Théâtre dans le Monde“ посвећену позоришном животу у Југославији. Свеску је припремио председник нашег Центра М. Матковић, а уредио главни и одговорни уредник часописа Рене Ено (René Hainaux). Штампана је у „Les Presses du Marais“ у Паризу, са упоредним текстовима на енглеском и француском језику, 48 илустрација у црно-белој техници, двема мапама и једном статистичком табелом. У часопису су објављени прилози чији се наслови наводе у преводу: Општи преглед (Перо Будак), Од почетака до XX века (Славко Батушић), Бранислав Нушић и савремени београдски драмски писци (Јован Ћирилов), Савремена хрватска драмска књижевност (Давор Шошић), Модерно словеначко позориште (Васја Предан), Македонско позориште (Илија Милчин), Марин Држић (Мирослав Крлежа), Режија и сценски израз (Маријан Матковић), Позоришта националних мањина (Млађа Веселиновић), 2000 аматерских дружина (Давор Шошић), Опера и балет (Ненад Туркаљ), Дубровачке љетне игре (Коста Спаић), Стеријино позорје (Лука Дотлић). У целини посматрано, у прилозима се углавном даје глобалан преглед театарског живота и постигнутог степена развоја свих облика позоришне културе у нашој земљи. Најдужи чланак посвећен је Стеријином позорју – пуних пет стубаца, а СНП међу илустрацијама има два фото-снимка – по једну сцену из Покондирене тикве (режија Б. Ханауске) и Страдије. Ова свеска часописа  издвојена је и у сепарат и опремљена као засебна публикација под насловом Le théâtre en Yougoslavie, са посебним корицама на којима је одштампана вишебојна репродукција скице Владислава Лалицког за декор представе Нема жена, изведене у Атељеу 212 1961. Публикација има 66 страница штампаних на кунст-друк хартији. И поред тога што у обема публикацијама има непотпуности и недоречености, нарочито у првој која уочљиво фаворизује три наша највећа позоришна центра а неке, такође значајне, у објављеним текстовима и не спомиње, Југословенски национални центар требало је да настави са овом врстом издавачке делатности; на тај начин би светска позоришна јавност, бар с времена на време, била обавештавана о путевима којима иду наше позориште и наша савремена драмска књижевност и значајнијим резултатима који се у овим областима код нас остварују.

ЛИТ: Le Théâtre yougoslave d’aujourd’hui – The yugoslav theatre of today, Згб б. г. (1956?); Le Théâtre dans le Monde, vol. XV, Nr. 5, Paris 1966 (и посебно под насловом: Le Théâtre en Yougoslavie, Paris 1966, pp. 1-66.

Л. Д.