ГОТЈЕ Пјер-Жил-Теофил (Pierre Jules Théophile Gautier) – француски књижевник, новинар, критичар и либретист (Тарбе, Француска, 30. VIII 1811 – Париз, 23. X 1872). Из југозападне, пиринејске Француске породица се 1814. преселила у Париз, где је Г. похађао престижни Collège Louis-le-Grand; затим је завршио студије сликарства, али је веће занимање показивао за писање. Преко пријатеља Жерара де Нервала упознао је Виктора Игоа, који је био пресудан за његово списатељско формирање и остао му узор до краја живота. Када је 1830. отпочела Револуција, породица се склонила изван Париза, али је Г., желећи да осети слободу и самосталност, остао у граду живећи боемским животом. Повезао се са друштвом „Le Petit Cénacle“ („Мала соба у поткровљу“), које је окупљало екстравагантне и ексцентричне писце, међу њима и Александра Диму Оца и Жозефа Бушардија. У писању се опробао најпре као новинар („La Presse“, „Le Moniteur universel“), што му је омогућило да као извештач путује у Шпанију, Италију, Русију, Египат и Алжир. Своје путописе је касније објавио у књигама: Путовање у Шпанију (Voyage en Espagne, 1843), Уметничко благо Русије (Trésors d’Art de la Russie, 1858) и Путовање у Русију (Voyage en Russie, 1867). Радећи за новине највише се бавио књижевном и позоришном критиком. Г. 1826. је почео да пише и поезију, а потом и балетска либрета пошто је био заљубљен у балерину Карлоту Гризи; како му она није узвратила љубав, оженио се њеном сестром, певачицом Ернестином. За своју будућу свастику је, са Ж. Коралијем и В. де Сен-Жоржом, на музику Адолф-Шарла Адама, написао сценарио за Жизелу (Париз, 1841), која је у СНП имала више премијера: 1962, 1967, 1971, 1973. и 1982. СНП је 1955. и 1959. изводило и Веберов балет Каваљер с ружом (Aufforderung zum Tanz), за који је либрето према Г. поеми „Spectre de la Rose“ написао Пол Водоје. Иако је 60-их г. XIX века био веома популаран као књижевник, три пута му је одбијено чланство у Француској академији. У Националном друштву лепих уметности изабран је 1862. за председника па је био у сталном контакту са угледним париским сликарима (Е. Делакроа, П. де Шаване, Е. Мане и др.). Средином шездесетих примљен је у салон рођаке Наполеона III принцезе Матилде Бонапарте, која га је 1868. запослила као свог библиотекара, те је последње г. живота био материјално обезбеђен радећи врло угодан посао. Међу драмским делима најпознатији су му хумористичко-сатирични комади: Ђаволова суза (Une Larme du diable, 1839), Магични шешир (Le Tricorne enchanté, 1845), Лажно преображење (La Fausse Conversion, 1846), Покојни Пјеро (Pierrot Posthume, 1847).

В. В.