ЉУБИЧИЋ Витомир – глумац (Ниш, 29. IX 1920 – Нови Сад, 1. XII 1981). Основну школу и Државну трговачку академију (1941) завршио је у родном граду. После рата уписао је Економски факултет у Бгду, али је студије напустио после две г. Као волонтер је 1945. почео да игра мање улоге у НП у Нишу, да би 1. I 1947. постао најпре његов секретар а потом и глумац (до 31. VIII 1950). Од 1. IX 1950. до 31. VIII 1951. био је члан Обласног НП у Приштини, а потом је, од 1. IX 1951. до 31. VIII 1955, био члан НП у Крагујевцу. У СНП је дошао као већ формиран глумац 1. IX 1955. и у њему остао до смрти. Током тридесетогодишње уметничке каријере остварио је око 300 ликова из свих драмских жанрова (од главних до споредних, различитих по карактеру, старости, пореклу). Несумњиво талентован, глумачко сазревање доживео је у НСаду и у њему остварио своје најбоље улоге. Био је глумац који је умео да приђе улози, али и да зарони у њу, радознао, стрпљив и упоран, доследан и истрајан. Његова интересовања мимо глуме су била драгоцена за његов уметнички рад: био је наклоњен свакој уметности, привлачила га је ликовна уметност и бавио се сликарством, популарисао је озбиљну музику, а јављао се и написима у периодици. Поред глуме, бавио се и редитељским радом. Режирао је у аматерским позориштима, али и у професионалним: у НП у Нишу поставио је Избирачицу и Младу гарду Фајдејева, у НП у Приштини приредио је Покондирену тикву, Два цванцика и Девојку без мираза, у НП у Крагујевцу Цврчка на огњишту, Женидбу и Печалбаре Панонова. Посебно задовољство му је било да припрема представе школских драмских и рецитаторских секција. Улогом Харија у Дому 21. XII 1975. прославио је 30 г. уметничког рада, а та улога му је донела награду Удружења драмских уметника Србије и Октобарску награду града НСада. На испраћају његових посмртних остатака (који су сахрањени у Нишу), пред новом зградом СНП, Милош Хаџић је, између осталог, рекао: „…Он се није бојао свог позива – он му је служио. Науживао сам се гледајући га како негује консонанте, како тражи сва четири акцента у нашем дивном језику, сећам се како се распитивао за сваку реч, за њену мелодијску линију…“

УЛОГЕ: Отмар Прелих (Догађај у месту Гоги), Флаерти (Филип и Јона), Клаус (Песма), Кројански паша (Скендербег), Газда Спасоје, Пера (Пут око света), Нас Кацавенку (Изгубљено писмо), Рибар (Свјетионик), Човек (Да ли је овуда прошао млади човек), Први официр (Оптимистичка трагедија), Ћор-Сафер (Смрт Смаил аге Ченгића), Кум Сава (Власт), Лука (Тишина снова), xxx (Страдија), Кнез Валковски (Понижени и увређени), Господин Тереноар (Матуранти), Матула, Исусовац (Пера Сегединац), Професор немачког, Муж, Поштар, Први лекар (Аутобиографија), Вујица Дробњак (Три луда дана), Алекса Жунић (Сумњиво лице), Полоније (Хамлет), Венгер Угарковић (Вучјак), Херберт Георг Бојтлер (Физичари), Први официр (Кристифор Колумбо),  Ернест Фаншо (Двоструко лице), Говорник (Народни посланик), Флавије (Јулије Цезар), Печом (Просјачка опера), Гостионичар (Веселе жене из Виндзора), Др Едмунд Спиндлер (Испит зрелости), Арнолф (Школа за жене), Кнез (Слово светлости), Петко (Ваљевска подвала), Кувар (Мајка Храброст), Лере (Госпођа Бовари), Ерих Фердинанд Мусфелд (Викторија), Ратко Керовић (Ружичасти педигре), Замфир (Зона Замфирова), Ринглбах (Адам и берберин), Петровић (Пошто-пото посланик), Пуковник Мелкит (Мрачна комедија), Опат (Клопка за беспомоћног човека), Кардинал Ришеље (Три мускетара), Пелински (Флора господина Флоријана), Бопчински (Ревизор), Картрајт (Та ваша прича), Председник, Други лекар, Кратковиди мајор Шредер (Добри војник Швејк), Професор (Посета старе даме), Пера (Госпођа министарка), Учитељ филозофије (Грађанин племић), Семјуел Гарднер (Занат госпође Ворен), Хари (Дом), Лебјаткин (Зли дуси), Епископ Липљански (Пуч), Ђура Петров, Оштрач, Отац момка (Сакуљани, а о капиталу), Мортен Хил (Непријатељ народа), Славиша (Док црвена јесен друмовима хода), Кулигин (Олуја).

БИБЛ: Јубилеј Душана Цветковића, Позориште, НСад 22. IX 1972, бр. 1, с. 7.

ЛИТ: А-м, Биографија Витомира Љубичића, Позориште, НСад 1974, бр. 4, с. 3; Л. Дотлић, 30 година уметничког рада Витомира Љубичића, Позориште, НСад 1974, бр. 4, с. 2-3;  Д. Ђурковић, Слово о живој глуми Витомира Љубичића, Позориште, НСад 1975, бр. 5, с. 2;  А-м, Преминуо глумац Витомир Љубичић, Политика, 3. XII 1981; М. К(ујунџић), По мери снажне речи, Дневник, 3. XII 1981; Д. Н(иколић), Остало је памћење, Дневник, 4. XII 1981; З. Јовановић, Витомир Љубичић (1920-1981), Алманах позоришта Војводине, 1985, бр. 14-16, с. 211-213.

М. Л.