ЛАЗАРЕВИЋ Лазар  – драмски писац (Сремски Карловци, 30. IX 1803 – Нови Сад, 1. III 1846). Син Јована, професора Гимназије у Сремским Карловцима и познатог списатеља с почетка XIX века, и Сосане. Основну школу и прва два разреда гимназије завршио је у родном месту, па је гимназијско школовање наставио у НСаду и, вероватно, у Суботици. Филозофију је учио у Сегедину, а правне науке на Лицеју у Кежмарку; положио је и адвокатски испит. Од 21. X 1830. до смрти био је професор новосадске Гимназије, у којој је, у разним периодима, предавао српски, латински, немачки и мађарски језик, а у првој гимназијалној школи, наизменично, веронауку, латинску и немачку граматику, општу историју, природопис, географију, аритметику и мађарску граматику. Међу његовим ученицима били су и Ђ. Даничић, Св. Милетић (в), Ђ. Рајковић (в) и Ј. Бошковић (в). Поред наставе у Гимназији повремено се бавио и адвокатуром. Од својих савременика био је цењен као врло спреман професор, широког образовања, и одличан предавач. Његова смрт ожаљена је као велики губитак за просвету и културу Срба у тадашњој Аустроугарској. Објавио је 1831. у 26. књизи „Сербскога Летописа“ три прилога: недовршени превод с немачког Покушенија о пореклу Краљевства Сербије, данас мало познате историјске студије његовог оца Јована, оригиналну песму „Клик“ и песму „Стара љубов“, „подражаније“ IX Хорацијеве оде из његове књиге III. Сарађивао је још у „Србском родољубцу“ (1832) и „Бачкој вили“ (1841). Спомиње се и као један од двојице саветодаваца Стефана Стефановића (в) за време његовог рада на Смрти Уроша Петог, иако је њихова помоћ даровитом драматичару, као што је један од њих двојице, Јован Рајић (в), сâм признао, била незнатна. Адвокати Ј. Рајић млађи, Д. Димитријевић и Л. намеравали су да 1834. покрену часопис „Србљин“. Када се Л. 1829. јавио у српској књижевности драмом Владимир и Косара и комедијом Пријатељи, Стефановићева Смрт Уроша Петог била је додуше већ изведена на сцени (1825), али још није била штампана, а Јован Стерија Поповић (в) имао је објављене само две трагедије, Невиност или Светислав и Милева (1827) и Милош Обилић (1828), а ни једну комедију; Л. се, дакле, пре њега појавио комедијом у нашој новијој драмској књижевности. Владимир и Косара, пак, није слабија драма од првих Стеријиних дотле објављених трагедија. Сматрало се, чак, да је Л. „и језиком и садржином претекао првине Јов. Ст. Поповића“ (Стојан Новаковић). Иако није имао онолико посматрачког дара за уочавање карактеристичних животних појава колико га је имао Стерија, ни његово истанчано осећање при одабирању појединости за грађење слојевитих ликова и карактера, па ни његову снагу и дубину у остваривању основне идеје драмског дела, комедија Пријатељи и историјска трагедија Владимир и Косара, и поред тога, имају за оно време лепих вредности: он је, пре свега, познавао законитости драме и, зачудо, захтеве сцене; знао је да природно и поступно развија фабулу и води дијалог и писао је чистим српским језиком каквим се у оно време служио веома мали број српских списатеља. На самом почетку рађања наше новије драме он стоји, по значају и вредности, сасвим близу Стефановића и Стерије. Заставши код та два успела покушаја,  остао је драмски писац који је обећавао знатно више но што је дао својим делима. „Запуштеност, у коју је Лазаревића бацило зло стање књижевности наше, не допусти да што буде од ових пуних наде почетака“ (Ст. Новаковић). Владимира и Косару приказао је први пут учитељ Јован Милошевић 1836. са дилетантима у НСаду, а Пријатеље Летеће дилетантско позориште новосадско 1837. Оба ова комада исти „летећи позориштници“ извели су приликом свога гостовања у Згбу, 1840. и 1841, и за време њиховог ангажмана у Театру на ђумруку у Бгду, 1842. Први комад који је тек основано СНП приказало били су Пријатељи, а убрзо затим представило је публици и Владимира и Косару и оба дела задржало на репертоару до 1863.

БИБЛ: Владимир и Косара, драма у III акта. Издао Иосиф Миловук. У Будиму граду 1829; Прiятељи, у зборнику „Цвеће“, сочиненiя и преводи за поученiе, увеселенiе и забаву. Свезка прва. Г(еоргије) Л(азаревић), у Будином граду 1829, с. 17-60 (комад је на крају потписан са: А. Б. В.); Пријатељи, комедија у једном чину, Панчево 1884; Владимир и Косара, драма у три акта, Панчево 1888.

ЛИТ: А-м, Белешка о смрти Лазара Лазаревића, књижевника и професора у Новом Саду, Сербске народне новине, 1846, бр. 18, с. 69; И. Огњановић Абуказем, Гробови знаменитих Срба, што су им кости у Новом Саду укопане, НСад 1890, с. 28-30; В.  Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, Споменик СКА, XLV, Бгд 1907, с. 49; А. Гавриловић, Легенда о Владимиру и Косари у књижевној поетској обради, Бранково коло, 1912, св. 2, с. 57, св. 3, с. 85; В. Стајић, Новосадске биографије, НСад 1936-1956, св. I,  с. 213, св. II,  с. 63, 139, 268, св. III, с. 1-6, 124, 206-207, св. IV,  с. 261, св. V,  с. 20, 63, св. VI,  с. 64; В. Стајић, Српска православна велика гимназија у Новом Саду, НСад 1949,
С. 237; В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, II, НСад 1951, с. 215, 272; Т. Петровић, „Карловачки круг“ митрополита Стратимировића, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1961,  књ. VIII, с. 59-60; Е. Хлеба, Југословенски студенти на Лицеју у Кежмарку двадесетих година XIX века, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1968, књ. XVI/1, с. 18-30; Ж. Милисавац, Уз чланак Југословенски студенти на Лицеју у Кежмарку двадесетих година XIX века, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1968, књ. XVI/1, с. 31-40; Р. Ковијанић, Срби који су учили у Словачкој (XVIII-XIX век), Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1972, књ. XX/1, с. 47-91; В. Ерчић, Историјска драма у Срба од 1736. до 1860, Бгд 1974, с. 291-304; Л. Дотлић, Подаци о рођењу драматичара Лазара Лазаревића и првом штампању његових „Пријатеља“, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1976, књ. XXIV/1; Л. Дотлић, Нови подаци о професору Јовану Лазаревићу и његовој деци, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1976, књ. XXIV/1, с. 347-349.

Л. Д.