ЛАЗИЋ Радослав – драмски редитељ (Сански Мост, 13. IX 1939 – Београд, 10. V 2017). Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Бгду 1959. Режију, у класи професора Вјекослава Афрића, дипломирао је на београдској Академији за позориште, филм, радио и телевизију 1965. Упоредо је студирао на Филозофском факултету, на Групи за историју уметности, где је апсолвирао 1964. Последипломске студије апсолвирао је на Факултету драмских уметности у Бгду на Катедри за теорију и историју позоришта 1975, а на VIII Париском универзитету завршио је специјалистичке студије Etude techniques et esthètiques du théâtre – Diplome d’etudes approfondies (1981). На истом Универзитету припремио је и одбранио (1984) докторску дисертацију „La mise en scene moderne dramatique en Yougoslavie – théorie, et pratique – nouvelles tendances“. Као драмски редитељ професионалну делатност започео је у Куманову (Народен театар) представом Кише професора Ноја Јована Михаиловића 1964. Једну сезону провео је у зајечарском НП, следеће четири је био ангажован у београдском Савременом позоришту (1965-1969), а затим прешао у статус слободног драмског уметника режирајући на радију и телевизији. Изабран је 1970. за директора Драме на српскохрватском језику Народног позоришта – Népszinház у Суботици и сталног редитеља овог позоришта. Гостовао је 1971. у Румунији, где је на сцени Државног позоришта Тиргу Муреш 12. III поставио Стеријину комедију Лажа и паралажа. Од 1972. до 1975. поново је био у статусу слободног драмског уметника, а 1975. водио Драмски студио у београдском Дому пионира и омладине Вождовац. Изабран је 1976. за асистента за предмет Режија на Академији уметности у НСаду, а 1979. је биран у звање доцента за исти предмет. Од 1984. до 2000. је био предавач за предмет Историја и естетика режије (позориште, филм, радио и телевизија). Као театролог сарађивао је са часописима „Сцена“, „Пролог“, „Позориште“ (Тузла), „Театарски гласник“ и листом „Позориште“ (НСад), где је објављивао текстове тематски посвећене уметности режије. У СНП у НСаду поставио је Стеријину комедију Лажа и паралажа 14. XII 1971. Као драмски редитељ био је усмерен ка тумачењу наше драмске класике (Стерија, Трифковић, Нушић, Кочић), а залагао се и за ново читање класика светске драме (Гогољ, Чехов). У својим режијама трагао је за сценском истином, театром игре и поетским облицима драмског позоришта. На драмску сцену поставио је у позориштима Бгда, Згба, НСада, Ниша, Бање Луке, Суботице, Зрењанина, Вршца, Титовог Ужица, Лесковца и Вараждина више од четрдесет позоришних текстова различитих жанрова, од драме, сатире, комедије, гротеске, поетских реситала, комада за децу, луткарских игара, до мјузикла, комада с певањем и сценских експеримената. За свој редитељски рад добио је награду Академије за позориште, филм, радио и телевизију (1964), за режију Три сестре А. П. Чехова суботичког НП на XX сусрету војвођанских позоришта Похвалу (Сомбор 1970), „Малог принца“ на Међународном фестивалу позоришта за децу у Суботици (2004), Награду за свеукупан допринос луткарству у Србији (2008), Међународну награду за допринос развоју драмског одгоја (Мостар 2009), а за укупан театролошки рад Ловоров венац Музеја позоришне уметности Војводине (2015).

БИБЛ: Позориште Тимочке крајине, Зајечар 1965; Трактат о лажи – редитељ о својој поставци Стеријине комедије „Лажа и паралажа“ у СНП, Дневник, 29. XI 1971; Универзални Брехт, Бгд 1975; Естетика модерног театра (са Д. Рњаком), Бгд 1976; Један непознати Нушићев шаљиви комад – политички кабаре „Европски конзилијум“, Књижевна историја, Бгд 1977, бр. 35; Херменеутика модерне режије, у: Антички театар на тлу Југославије, НСад 1981; Култура режије, 1984; Драмска режија, 1985.

ЛИТ: М. Кујунџић, Лагарије с пренемагањем, Дневник, 16. XII 1971; С. Божовић, Носталгија уместо признања немоћи, Вечерње новости, 16. XII 1971; Д. Поповић, У позоришту, НСад 1973, с. 207-210; Б. Здравковић, Живот на даскама, Лесковац 1970, с. 59-65; С. Бабић, На длану, Суботица 1971; И. Рацков, Из позоришног албума Суботице, Суботица 1977.

П. М.