ЛЕБЛ-АЛБАЛА Паулина – писац и преводилац (Београд, 19. VIII 1891 – Лос Анђелес, САД, 8. X 1967). Родила се као најмлађа кћи Симона Лебла, инжењера у Француској компанији за подизање жељезница у Србији, и Наталије. Основну школу и два разреда Грађанске школе завршила је у Нишу (1897-1904), а трећи и четврти разред Више женске школе у Бгду (1904-1906). У Бгду је завршила и више разреде гимназије (1906-1909). Као што је, нешто раније (1906), напустила Учитељску школу, дигла је руке и од студија архитектуре (1909), па је на Филозофском факултету студирала српску и француску књижевност (1909-1913). Посветила се професури крајем 1913. Извесно време провела је Швајцарској (1917-1918); потом је живела и радила у Бгду (1918-1939). Удала се за познатог београдског лекара Давида Албалу. Пензионисана је 1925. Пред Други светски рат отишла је у САД (1940). Вратила се, затим, у земљу (1945) и у Бгду остала до краја 1948, када се иселила у Израел. Затим је живела у Италији, у Риму (1951-1953), Канади (1953-1955) и, најзад, све до смрти (1967), поред једине кћери, у САД (крај Лос Анђелеса). Била је одличан педагог, речит и непосредан предавач. У слободним часовима бавила се књижевним радом. Најчешће је писала чланке и приказивала и оцењивала савремене књиге, али је објављивала и приповетке. Преводила је, сем тога, с француског (Дефо), немачког (Хајне Хесе), енглеског (Дикенс) и такође на енглески. Писала је врло занимљиво књижевне студије о неколицини значајних српских писаца, затим о кризи књиге (1927) и о савременој жени као књижевном ствараоцу (1938), бавећи се и иначе са великим заносом феминистичким питањима. Приредила је избор из дела Љ. П. Ненадовића (1926) и Б. Кнежевића (1931). Сарађивала је у многим листовима и часописима („Српски књижевни гласник“, ЛМС српске“, „Прилози за књижевност, језик и фолклор“, „Страни преглед“, „Јужни преглед“, „Гласник Професорског друштва“, „Просветни гласник“, „Покрет“, „Београдске општинске новине“, „Наша стварност“, „Политика“, „Јавност“, „Женски покрет“, „Жена данас“, „Жидов“, „Американски Србобран“, „Слободна реч“). Била је један од уредника „Женског покрета“, главни уредник „Гласника Југословенског женског савеза“, члан управе Професорског друштва и председник Удружења универзитетски образованих жена. Са сценом је дошла у додир сасвим случајно, преводећи, у сарадњи са својим пријатељима Миодрагом Ибровцем и Светиславом Петровићем, за НП у Бгду комедију Буриданов магарац Г. де Кајавеа и Р. де Флера (1911). Рад НП пратила је краће време у „Штампи“ (1913-1914). СНП је играло њен превод Светог пламена С. Мома.

БИБЛ: Виктор Иго у српској књижевности, Српски књижевни гласник, 1912, бр. 7, с. 527-537; бр. 11, с. 842-857; са К. Богдановић, Теорија књижевности и анализа писмених састава, Бгд 1923; Виктор Иго и Срби, Политика, 1935, бр. 9706, с. 6; Депортација становништва у књижевности, Српски књижевни гласник, 1940, бр. 6, с. 443-448; Тако је некада било, Бгд 2005.

Ж. П.