ЛЕБОВИЋ Ђорђе – драмски писац (Сомбор, 27. VI 1928 – Београд, 22. IX 2004). Школовање је започео у Сомбору. У току рата (1943-1945) био је интерниран у концентрационе логоре Аушвиц, Грос-Розен, Заксенхаузен, Гинкирхен и Маутхаузен. На Филозофском факултету у Бгду дипломирао је 1951. Бавио се новинарством и дуже време био директор Изложбеног павиљона у Масариковој улици у Бгду. Поред Небеског одреда, написаног  у сарадњи са Александром Обреновићем (в), на сцени СНП изведена су му следећа дела: Халелуја, Викторија, Долња земља и Раванград. Стога се за Л. с правом може рећи да је био кућни аутор СНП. За разлику од Небеског одреда, Халелуја има своју литерарну предисторију. Наиме, најпре је 1956. у мартовском броју београдског „Дела“ штампан прозни текст Сахрана почиње обично поподне, потом је по њему сачињена истоимена радио-драма и написан филмски сценарио, да би, најзад, настао драмски текст са преноминацијом једног од ставова Хендловог Месије. Све ове многобројне прераде и дораде истог мотива морале су оставити дубљег трага не само у композиционом облику дефинитивне верзије, него и у унутрашњим токовима дела. Изузетно визуелно писана, Халелуја стога подсећа на филмски сценарио и поступак паралелне монтаже. Иако настао као логични наставак Небеског одреда, те „драме о људима у паклу, о паклу у људима“, Халелуја је пре свега „драма о човековом путу од смрти ка животу“, смештена у простор, како каже њен аутор, „у коме путеви нису обележени линијама забране и смрти, у коме видици нису омеђени ватреним димњацима, у коме су сунчеви зраци без сенки решетака и жица, у коме нема сечива ножа, ни лавежа, ни вриска, ни тишина поворки које корачају у неповрат, у коме људи могу да живе доклегод желе…“. Отуда у том ходу дугом и уморном, од пакла ка животу, и има толико узбудљивог и потресног, отуда изабраницима овог марша живота изглед оживелих мртваца, отуда њихово непрекинуто друговање и опседнутост смрћу с које желе да уклоне све трагове колективног механизма обешчовечења, отуда, коначно, оно њихово несналажење, али и потреба за потврђивањем годинама оспораваног достојанства. Већ су полазне основе драмског сукоба веродостојне атмосфере омогућиле Л. да изврши јасну диференцијацију личности подељених на бивше логораше, бивше ратнике и људе из спољног света. Што је, притом, највише успео у психолошкој дефиницији прве групе нимало не чуди. То су људи којих је препун свет Л. дечашта и логорништва, с којима он још увек живи, у име којих оптужује. Са Викторијом он завршава трилогију о логорашима. Међутим, иако посвећена њима, она је, ипак, драма која се дешава у времену садашњем: „Наша мисао на живот без престанка преплиће се са сећањем на смрт. Иако смо избављени, остали смо са онима чију кошчану прашину носи и развејава ветар,  јер тако једино успевамо да живимо. Ми знамо да ни један пакао не траје вечно и то је наша нада. Знамо да ни један пакао не престаје и то је наш страх. Ослобођени пакла, али не и паклених успомена, распети смо између те сићушне наде и тог безмерног страха“. Као и у драми Халелуја, и у Викторији три групе учесника збивања прецизно су окарактерисане и разврстане на чланове суда, окривљене и сведоке, јер чин победе садржан је већ у чину суђења злочину у име права на живот и победе живота, иако аутор чврсто верује да тиме жртве нису ниуколико искупљене, да правда није и не може бити задовољена. Зато своје идејне, етичке и драматуршке вредности он црпи искључиво из продубљеног разумевања онога што поимамо под истином, правдом, кривицом, заслугом, оданошћу или издајом. Л. драмом Долња земља, заснованом на мотивима и тематским целинама дела Јакова Игњатовића Милан Наранџић, Поета и адвокат и Патница, свечано је, 28. III 1981, отворена нова зграда СНП. Неуобичајеног и у ранијим драмским делима некоришћеног драматуршког концепта, пре свега у карактеризацијама главних личности, Л. гради разуђену фрескну композицију Војводине из средине XIX века, смештајући иронију, као основни аспект, у саму акциону подлогу збивања. Игњатовићеви ликови и романескни предлошци послужиће му, пре свега, да још више истакне логику, менталитет и два опречна модела живљења у истим условима и на  истом простору (Милан Наранџић и Бранко Орлић), а концепт дистанце да вешто избегне замке сентимента и фолклора. Иако разбијена на међусобно не увек довољно усклађене целине, често посустала у ритму и дијалогу, Долња земља низом ситуација, богатством ликова и језика представља једну од успелијих трагикомичних панорама у нашој савременој драмској књижевности. Драмска панорама Раванград 1900 (по Вељку Петровићу) је заједничка представа СНП и сомборског НП (1982): „То је прича о крају једног и почетку другог века. Људи живе надајући се да ће с неким одређеним датумом прекинути са прошлошћу и да крећу у срећнију будућност. Некад су мислили да је то двадесети век, али ми који смо га живели и искусили знамо да је то најкрвавији век у историји…“ (Д. Мијач). Дела су му превођена, штампана и извођена у СССР, ДР Немачкој, Пољској, Мађарској, САД, ЧССР, СР Немачкој, Аустрији и другде. За драме Небески одред (1957) и Халелуја (1965) додељена му је Стеријина награда за најбољи драмски текст, а специјално признање XIII ЈПИ добио је 1968. за Викторију, којом успешно заокружује своју драмску трилогију. Добитник је и више награда у области радио-драмског стваралаштва.

БИБЛ: Небески одред (са А. Обреновићем), НСад 1959; Светионик, 1959; До виђења, друже Гале, 1961; Циркус (са А. Обреновићем), ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 2240; Халелуја, НСад 1964; Викторија, НСад 1968; Лутка са кревета 21, 1969; Ново јеванђеље, ЛМС, 1972, књ. 410, св. 1, с. 45-101; Долња земља, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 2043; Раванград, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 2070; Сентандрејска рапсодија, 1983; Трагање по пепелу, Књижевност, Бгд 1986, бр. 3, с. 326-337.

ЛИТ: П. Џаџић, Ђорђе Лебовић и Александар Обреновић, Дело, Бгд 1956, бр. 4; Le Drame Yugoslave d’aujourd’hui, Бгд 1962; Р. В. Јовановић, Српска драма, Бгд 1965; С. Селенић, Антологија савремене српске драме, Бгд 1977.

М. Р.