ЛЕГАТИ ДРУШТВУ ЗА СНП – За разлику од задужбина, где завештаоци тестаментом или основним писмом изричито захтевају да се од оставине коју намењују Друштву за СНП обавезно образује задужбина или заклада (фонд) која ће носити њихово име, легатима тестатори не одређују ни посебан карактер ни унапред одређену нарочиту сврху. Добри родољуби, свесни положаја властитог народа и његових потреба у свим областима јавног и друштвеног живота, нарочито у просвети и култури, и чињенице да се подршка и помоћ не могу очекивати ни са које друге стране сем из редова самог народа, сетили би се Позоришта и под крај живота и тестаментом му остављали извесну суму новца који је ДСНП користило за извршење својих циљева и задатака. Од првог дана оснивања СНП је, такорећи без престанка, упућивало апеле и молбе народним организацијама, задругама, новчаним заводима и појединцима да се уписују у ДСНП, да шаљу новчане прилоге у његов Фонд, да од својих средстава одвајају за позоришне потребе колико могу и да му на тај начин омогуће опстанак. Легати су, највећим делом, један од облика и резултата таквих и сличних настојања ДСНП у периоду од 1861. до 1914. Међу легаторима СНП има, додуше, и имућних људи, али је много већи број оних скромног имовног стања. Треба чак нагласити да је међу легаторима могло бити много више дародаваца из најбогатијих слојева Срба у Аустроугарској, али их није било. И у овом случају се потврђује да је у оно време најсвеснији део српског народа био међу слојевима средњег и тањег имовног стања, не мањи и међу најсиромашнијима. До 1900. легати се наводе у форинтама које су дотле биле важећа валута у Аустроугарској; од 1900. исказују се у крунама (1 форинта = 2 круне). Код сваког легата се наводи када га је дародавац тестаментом ДСНП завештао. Није утврђено да су се такви облици помоћи СНП јављали и после Првог светског рата. До 1915. завештани су ДСНП, сврстани према местима дародаваца, ови легати: АДА: Радивој Ковачевић, економ, 100 форинти (1884); БЕОГРАД: Евгеније Вучић, пензионисани учитељ, родом из Мартоноша, 2000 круна (1907); његова сестра Катица Коњовић рођ. Вучић покушала је да обори тестамент: спор ни до јануара 1914. није био окончан; др Никола Крстић (в), бивши професор Велике школе и потпредседник Државног савета, родом из Ваца у Угарској, 500 динара (1902); ДСНП је добило на курсу и по одбитку пореза 452 круне и 50 филера; БУДИМПЕШТА: Марија Розмировић (умрла у Будимпешти, 1910), сестра композитора Корнелија Станковића, 1000 круна (1910); Ангелина Станковић рођ. Ристић, родом из Сремских Карловаца, 2000 круна (1907); ВЕЛИКА КИКИНДА: Маца Моканова рођ. Јанкова, 200 круна (1901); ВЕЛИКИ БЕЧКЕРЕК: Александар Трифунац Батфански, 200 форинти (1892), исплаћено ДСНП тек 1893; Јаша Векецки, економ, 200 форинти (1891), за успомену на свога оца Арсу Векецког из Јарковца; ВРШАЦ: Стеван Поповић Јанкић, завештао ДСНП своју скромну кућу од које се продајом добило 1615 форинти (1872); ВУКОВАР: Јудита Стојчевић рођ. Марковић, тестаментом од 31. I / 12. II 1899. легат од 200 форинти, исплаћен тек 19. IV / 2. V 1902 – 400 круна; Тоша Илић, 100 круна (1905); ЗАГРЕБ: Георгије (Ђура) Гавела, завештао тестаментом од 8. II 1880. легат од 50 форинти, новац примљен 19/31. III 1881; ЗЕМУН: Коста Аврамовић, пензионисани крманош Паробродског друштва, родом из Великог Градишта (Duna-Földvar), још за живота, 1887, завештао ДСНП своју штедну књижицу на којој је имао преко 200 форинти; када је 1900. умро, наплата улога била је у питању јер је Земунски кредитни завод био „посрнуо“; Лука Николић, 100 форинти (1894); Коста П. Петровић, 50 форинти (1891); ИЛОК: Катарина Д. Јовановић рођ. Никора (Пешта, 1800 – Илок, 1875), завештала 1875. 250 дуката уплаћених у Кредитном заводу у Бгду; тек 8. VII 1877. ДСНП је примило дукате путем Котарског суда у Илоку и заменом добило за њих, по курсу, 1483 форинте и 68 новчића; ЛИПА: Стеван Антоновић, 100 форинти (1881); легат исплаћен ДСНП тек 1890; МАРТОНОШ: Марко Малетин (умро 1885), тестаментом завештао 50 форинти с тим да легат исплати његова удовица Ленка Малетин рођ. Протић; до краја јуна 1889. завештање није било исплаћено; НОВИ САД: Тривун Вујин, пензионисани капетан, 100 форинти (1886); Марија Димитријевић рођ. Гавански (умрла у НСаду, 1898), удова пок. Милоша, бившег председника МС, завештала 2000 форинти (1897), с каматом ДСНП је 1899. добило 2104 форинте и 72 новчића; Катарина Ђорђевић рођ. Јорга, 100 форинти (1883); Ђорђе К. Јовановић (умро у Будимпешти, 1904), трговац, 1000 круна (1904); легат је исплаћен тек 3. IV 1906; Јован Радуловић, градски чиновник, 100 форинти (1885); Петар Томић, калдрмџија, родом из Велеса у Македонији, 100 форинти (1888); ПЕРЛЕЗ: Сава Ђорђевић, трговац, 500 форинти (1882), исплаћено 1888; ПЕШТА: Јелена Бозда рођ. Белановић, удова Наума Бозде, 1866. завештала 3000 форинти, легат примљен преко новосадског Магистрата 26. IX 1868 – заједно с каматом и по одбитку пристојбе – 3040 форинти и 80 новчића; РУМА: Јосиф Богдановић, 25 форинти (1874), легат исплаћен 1893. са каматом за три г. – 31 форинту; Јован Ђуричић-Биорац, поседник, завештао СНП 1912. четвртину чистог прихода од свих својих некретнина у Руми, Попинцима, Краљевцима и Голубинцима; регистровано да је од овог легата 1921. ДСНП примило 2488 круна; СЕГЕДИН: Михаило Лефтер, 100 форинти (1882); СЕНТА: Ана Загорица рођ. Шевић, 400 форинти (1881); СОМБОР: Јелисавета Бирвалски рођ. Загорица, 200 форинти (1891); Ђорђе Михајловић, економ, 200 форинти (1896); СРБОБРАН: Новак Голубски (Србобран, 1819 – Србобран, 1895), 200 форинти (1895); СРЕМСКА КАМЕНИЦА: др Љубомир Радивојевић, 100 форинти (1894); СТАРА КАЊИЖА: Север Нинчић, завештао 1879. по 75 форинти годишње, с тим да их Друштву исплаћује Српска православна црквена општина у Сенти као извршилац тестамента; има података да је легат исплаћиван од 1880. до 1885; СТАРИ БЕЧЕЈ: Јулијана Јовановић, рођ. Загорица, 2000 круна (1908), СТАРИ ФУТОГ: Стеван Илић, економ, 2000 круна (1913); СУБОТИЦА: Терезија Остојић, рођ. Зозук (умрла у Суботици, 1876), завештала 1000 форинти (1866); легат исплаћен 1882. заједно са каматом и по одбитку пристојбе – 1157 форинти и 22 новчића; Рахила Манојловић рођ. Белеслијин (Сириг, 1827 – Суботица, 1886), 200 форинти (1886), легат исплаћен 1890; Душан Радић (Суботица, 1856 – Суботица, 1916), поседник, у јеку Првог светског рата завештао тестаментом од 29. XI 1915. годишњи легат од 500 круна; ТЕМИШВАР: Ђорђе Вуков, трговац из Турског Бечеја, 1882. завештао четвртину своје куће у Темишвару унуку Данилу Стајићу; ако овај умре без законитих наследника тај део куће припашће српским народним школама у НСаду и ДСНП; легат су 1893. откупили од ДСНП унуци Вукова, Стеван Душан Стајић и његов брат Данило, за 300 форинти; кнез Александар Карађорђевић (Топола, 1806 – Темишвар, 1885) тестаментом завештао 1500 форинти (1885), легат исплаћен тек 1892; Марија Стојановић рођ. Пејић, 200 круна, легат исплаћен 1903; ТИТЕЛ: Ђура Ненадовић (умро у Тителу, 1885), трговац, 1000 форинти (1885); легат исплаћен у две рате по 500 форинти, друга рата тек 1893, заједно с каматом; ЧАКОВО: Емилија Пајевић, 400 форинти (1893), легат исплаћен 1896. Легат Терезије Остојић рођ. Зозук из Суботице имао је, делимично, и карактер задужбине: улагањем у банку уз камату главници се морала, према жељи тестаторке, обезбедити пупиларна сигурност, а могла се трошити само камата. ДСНП је сва средства њеног завештања унело у свој Фонд, из којег су одобравани зајмови сигурним интересентима уз интабулацију на њихове некретнине. Средства Фонда су до извесног износа била неприкосновена, па је на тај начин била изузета од трошења главница оних завештања чији су легатори такав услов поставили у тестаменту. Где таквог услова није било, ДСНП је легатима слободно располагало. Кад је реч, дакле, о употреби односно трошењу легата, мора се искључиво имати у виду Фонд Друштва за СНП (в), у којем су се и та новчана средства, поред других прихода, сабирала и књижила и, оданде, до висине тзв. неприкосновеног дела фондовских средстава, трошила на остваривање циљева и задатака и обављање функције СНП. Цео легат Марије Димитријевић рођ. Гавански из НСада, у износу од 2104,72 форинте, уложен је 1899. на приплод у новосадски Централни кредитни завод, иако ДСНП на то није било обавезно. ДСНП је на све легате у Угарској плаћало држави 10% наследне пристојбе, а после Првог светског рата, у Краљевини СХС, стопа овог пореза била је нижа. Поред тога, Друштво је у Угарској плаћало држави и порез на приходе остварене на средствима Фонда и од задужбина. У првом случају реч је о каматама од новца уложеног у новчане заводе на приплод или издатог на зајам уз интабулационо осигурање, а у другом о приходима оствареним од некретнина издатих у закуп. Матица српска је била ослобођена плаћања наследне пристојбе на легате „јер је“, као што су угарски финансијски органи образлагали, „културно-просветна установа“. Молбе ДСНП да из истих разлога буде ослобођено ове обавезе редовно су одбијане с образложењем „да је СНП-у циљ забављање“. Угарске пореске власти, дакле, нису Позоришту признавале карактер културне и просветне установе.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Позориште, НСад 1877, бр. 13, с. 50, 1879, бр. 5, с. 18, 1885, бр. 6, с. 23, 1886, бр. 59, с. 235; А-м, Извештај Управног одбора о свом годишњем раду, Позориште, НСад 1889, бр. 7, с. 9; 1890, бр. 48, с. 193-194; 1891, бр. 7, с. 29; 1892, бр. 20, с. 81-82; 1893, бр. 8, с. 35; 1894, бр. 9, с. 39; 1895, бр. 48, с. 199; 1896, бр. 48, с. 196; 1897, бр. 14, с. 76; 1898, бр. 45, с. 209; 1899, бр. 10, с. 75; 1900, бр. 51, с. 246; 1902, бр. 28, с. 184; 1904, бр. 34, с. 191; 1905, бр. 1-2, с. 3; 1907, бр. 1, с. 3; Др Л. Станојевић, Извештај о стању и радњи Српског народног позоришта од 1881/2. до 1895/6, Позориште, НСад 1897, бр. 1, с. 2-6; А-м, Извештај о раду и стању Српског народног позоришта за пословну годину 1912/13, НСад 1913; Љ. Лотић, Добротвори Матице српске и њихове задужбине, у: Матица српска 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 558, 560, 561, 572, 575, 581-582, 603, 604, 605; В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, II, НСад 1951, с. 299.

Л. Д.