ЛЕОН Виктор (Victor Léon) – писац оперетских либрета (Шчениц, код Прешова, Чешка, 1. IV 1858 – Беч, 23. II 1940). Студирао је на Универзитету у Бечу. Затим је низ г. био редитељ у Карловом (Karltheater) и Јозефштатском позоришту (Theater in der Josefstadt) у Бечу, непрекидно уз то ангажован и као писац и либретист. Доцније је прешао у слободне ствараоце и бавио се искључиво драматуршким пословима, писањем оперетских либрета и публицистиком. Као либретист почео је сарадњом са Јоханом Штраусом уступивши му либрето за музичку игру Simplicius, који је пре тога спремио и већ дао у припрему мање познатом композитору Алфреду Замари. Simplicius (могући преводи наслова: Наивчина, Поштењачина) први пут је изведен 17. XII 1887. Заузет радом у позоришту, Л. ће се после дуже паузе јавити као либретист у сарадњи са Хајнрихом фон Валдбергом: њих двојица пишу либрето за оперету Ein Opernball (Бал у Опери) композитора Рихарда Хојбергера, а као подлога им служи шаљива игра Ружичасти домино француских писаца А. Делакура и Ш.-М. Анкена; оперета је први пут изведена 5. I 1898. у бечком позоришту „Theater an der Wien“. У исто време Л. предлаже већ остарелом и оболелом Јохану Штраусу да се од свих његових дотад компонованих мелодија за игру исконструише музика за једну оперету која би била бечка више и типичније но иједна раније настала. Посла око усклађивања музичких деоница, њиховог повезивања у целину и извесне обраде прихватио се диригент и композитор Адолф Милер млађи, а либрето за оперетску музику добијену на тај начин написали су Л. и Лео Штајн (в). Тако је створена оперета Wiener Blut (Бечка крв), која је на премијери у Карловом позоришту 25. X 1899. доживела потпуни фијаско; Штраус тада већ није био жив. Две г. доцније, у „Theater an der Wien” Бечка крв пролази тријумфално: управо због одличног либрета сматра се комадом онога времена. После смрти Камила Валцела и Рихарда Женеа, тада највише цењених бечких оперетских либретиста, Л. је водећи писац либрета у престоници Монархије и једва пристаје да на унапред компоновану музику Ф. Лехара напише текст за оперету Der Rastelbinder (Дротар, први пут изведена 1902). Ова оперета сматра се равноправно Лехаровим и Л. делом. За Лехарову оперету Der Göttergatt (Божански муж) такође либрето пишу Л. и Лео Штајн, према грчком миту о Амфитриону (изведена 1904). Светски успех доживела је оперета Ф. Лехара Die lustige Witwe (Весела удовица), први пут изведена 1905; за њу су му либрето припремили Л. и Лео Штајн према шаљивој игри А. Мејака Посланички аташе (L’Attaché d’Ambassade). Они радњу комедије задржавају у париској средини али француске, италијанске и немачке личности преобраћају у главним улогама у црногорске, дајући притом земљи Монтенегро име Понтеведро! Тако се у комаду појављују: понтеведрански посланик у Паризу барон Мирко Зета, секретар посланства гроф Данило Даниловић, понтеведрански конзул Богдановић, понтеведрански пуковник у пензији и војни аташе Причић, а међу њима гуслари (!), музиканти, послуга. Либрето је, кад је реч о „драматуршким захватима“ Л. и Штајна у овом случају, пример површности и бесмисла стављених у службу повлађивања блазираном укусу аристократских, капиталистичких и малограђанских друштвених слојева Беча почетком XX века. Оперета је после првог извођења обишла скоро цео свет. Од познатијих Л. либрета треба навести два која је написао за оперете Леа Фала: Der fidele Bauer (Сељак весељак, 1907) и Die geschiedene Frau (Разведена жена, 1908). Према његовом тексту, пак, Лудвиг Херцер и Фриц Ленер припремају Ф. Лехару либрето за оперету Das Land des Lächeln (Земља смешка, 1929). У СНП су изведене четири оперете за које је Л. сâм или у сарадњи написао либрета: 1911. Дротар, у преводу Ж. Савића; 1913. Разведена жена, такође у преводу Ж. Савића; 1966. Весела удовица, у преводу и адаптацији М. Фотеза,  и 1967. Земља смешка, у преводу А. Биничког. Својом адаптацијом Фотез је, заменом имена, у Веселу удовицу унео лица (претежно шпанска) која више одговарају амбијенту и радњи у којој се оперета у свим својим токовима одвија. Дротар је изведен 1922. и у НП НСад.

БИБЛ: Дротар, превео Ж. Савић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 305; Весела удовица, превод и адаптација М. Фотеза,  текст оперете у Музичкој архиви СНП, без сигн.; Земља смешка, превео А. Бинички, текст оперете у Музичкој архиви СНП, без сигн.

Л. Д.