ЛЕСКОВАЦ Младен – историчар књижевности, књижевник и преводилац (Стари Сивац, Бачка, 1. I 1904  – Нови Сад, 23. XII 1991). Гимназију је похађао у НСаду и Сомбору. Студирао је на Филозофском факултету у Бгду, где је дипломирао јуна 1930. на групи за историју југословенске књижевности. Као суплент службовао је у гимназијама у Сомбору и НСаду, да би, бриљантно положивши професорски испит (тезом о Михајлу Витковићу, која се и данас много цитира), наставио, 1933, професуру у НСаду до отпуштања из службе, априла 1941. Од 1923. објављује песме, књижевне критике, преводе поезије са мађарског и француског, есеје и књижевноисторијске радове. За време рата одбија ласкаве понуде окупационих власти, па незапослен сиротује с породицом у НСаду. По ослобођењу додељен је на рад Градском народноослободилачком одбору у НСаду, ради у комисији за реституцију културних добара Југославије из Мађарске, а септембра 1945. постављен је за управника Библиотеке МС, коју је водио безмало пуну деценију и претворио је од полуприватне музејске збирке књига у модерну јавну књижницу, једну од националних библиотека наше земље. У првим послератним данима успешно учествује у напорима око преображаја МС у прворазредну културну институцију новога друштва. Од 1953. до 1964. био је главни уредник ЛМС, који је тада био у уском кругу најбољих југословенских књижевних часописа врсноћом сарадника, чистом, зналачком уређивачком концепцијом и вредношћу објављених прилога. Покренуо је 1953. „Зборник за књижевност и језик Матице српске“, часопис који ће уређивати четврт века и створити од њега један од најугледнијих периодика наше хуманистичке науке. Штампао је безмало педесет свезака часописа са преко хиљаду ауторских табака текста, окупио 190 сарадника из целе земље и иностранства. Његов часопис је књижевноисторијски, оријентисан махом на изучавање културних збивања у XVIII и XIX веку, са много прилога који осветљавају и прошлост позоришног живота. Десет г. (1969-1979) био је председник МС, у време када она делује у пуном научном размаху, у време прославе њене 150-огодишњице, када ју је високим одличјем одликовао председник Тито. Када се, 1954, зачињала високошколска настава у Војводини, Л. је био један од стожерних људи. Уз његово учешће у Матичној комисији, оснива се Филозофски факултет у НСаду, чији је он први редовни професор и декан и шеф Катедре за књижевност, која смишљеном научном и кадровском политиком ускоро постаје једна од најбољих у земљи. Његова брига о развоју Новосадског универзитета не престаје ни одласком у пензију 1970. Г. 1974. он је председник Матичне комисије за оснивање Академије уметности (в), која је данас међу најугледнијим факултетима ове врсте у Југославији. Његов допринос нашем духовном развитку највећи је, ипак, у домену научног рада. За тај рад најважнија признања су му избори за дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности (1961) и за дописног (1963) те редовног (1970) члана Српске академије наука и уметности. Од осталих високих признања треба поменути Награду Владе НР Србије (1949), Награду Савеза књижевника Југославије (1954), Октобарску награду НСада (1962) и Седмојулску награду СР Србије (1976). Л. библиографија је данас голем списак од преко петсто јединица, али то је само спољни и мање битан симптом његове научне успешности. Много је битнија чињеница да сваки од његових књижевноисторијских радова представља нов, ма и мали, допринос фонду спознаја наше науке, помак у научном перципирању књижевних, уметничких вредности. Читав низ његових књига, множина студија, чланака, ситнијих прилога акумулирали су импозантан волумен научних сазнања битних за откривање, разумевање и тумачење наше културне баштине. Полазећи од добре школе предратног београдског књижевноисторијског круга, развија ерудицију, усавршава знање језика, овладава минуциозном техником архивског и библиографског рада, стиче предуслове који ће му помоћи да изгради сопствену методологију, до тада неупотребљавану, касније често подражавану, али недосегнуту. Јер никоме, ваљда, није успело да толико интегрално уоквири књижевне феномене у општи културни, историјски и животни контекст, у време у којем они настају. „Он је међу првима, ако не и први, осетио и разумео сву сложеност наше књижевности… чудо од изукрштаности књижевних смерова, спој анахроничних и савремених тенденција, скоковит, ћудљив развитак књижевних школа и праваца“ (Драгиша Живковић, ЛМС, књ.  414, св.  4, с. 326). Управо стога Л. анализе су дубље, а ширега дијапазона од других. Он уме да нађе вредности тамо где их пре њега нису тражили (бећарци, девојачке споменице) или се сматрало да их нема (књижевност у Војводини до Велике сеобе, предвуковска поезија, анонимна грађанска поезија XIII века). Резултати таквих истраживања су у студијама, али и у зналачки сачињеним изборима текстова, антологијама, без којих је данас крње свако читање наше књижевности прошлих векова. Најлепше и највредније странице у Л. научном делу треба тражити у његовим проучавањима српског романтизма, посебно двојице песника: Змаја и Лазе Костића. У неким од радова ове врсте досегао је врхунац оног идеалног споја науке и есејистике по којем је општепознат у научним и књижевним круговима. У тим радовима бриљира његов особен смисао за профињен, исцизелиран стилски израз, какав није имао ни један од наших историчара књижевности и културе. Јер сваки одломак из његове научне и есејистичке прозе, ма колико случајно био истргнут из контекста, одмах је препознатљив и сместа открива свог аутора. Таквим степеном индивидуализације стила Л. је постигао да га данас сматрамо, готово подједнако, и научником и књижевником. Његове везе са СНП и позоришним животом уопште датирају још из предратног периода. Прву позоришну критику објавио је 15. XII 1936. у листу „Дан“, о новосадској премијери Крлежине драме У агонији. У јануарском броју „Културно-привредног прегледа“ (Бгд 1937) објавио је осврт поводом оснивања НПДб. Пред представу Покојника 3. XI 1938. говорио је о Нушићу, који је те г. умро. Следеће г., 5. XII, пред премијеру Покондирене тикве прочитао је у позоришту текст О Јовану Стерији Поповићу, поводом његове „Покондирене тикве“ (штампано у „Културно-привредном прегледу“ 1940, бр. 2-3 и као сепарат). Његов превод са француског шаљиве игре Трипут отац Едуарда Чајлда Карпентера игран је у НПДб (премијера 21. XII 1937). Управнику позоришта М. Малетину (в) поднео је писани елаборат о потреби драматизација прозних дела наше књижевне прошлости, па је тај посао и започет драматизацијама Два идола Богобоја Атанацковића (в) и Вечитог младожење Јакова Игњатовића. У послератном периоду, схватајући значај позоришног живота за нову културу, даје му и свој допринос – већ 1945. члан је жирија за оцену дела на конкурсу за дилетантске позорнице са Ж. Васиљевићем, Л. Дотлићем, С. Јатићем, Б. Петровићем, В. Поповићем, Б. Ханауском, Б. Чиплићем и М. Шербаном. Написао је неколико критика позоришних дела: Мати Карла Чапека (СВ, 14. IV 1945); Молијер и његов „Тартиф“ (ВС, 29. VI 1946); Гогољев „Ревизор“ (ВС, 24. VII 1946). О гостовању Македонског народног театра у НСаду писао је у „Књижевним новинама“ 13. IV 1948. (прештампано у ВС 25. V 1948). О Стеријином драмском делу писао је у три маха (ЛМС, 1949, књ. 364, с. 5 и с. 6, 1950, књ. 366, св. 2). Из 1951. су два његова написа о СНП, један поводом деведесетогодишњице („Књижевне новине“, 8. XII), други о учешћу на Петом фестивалу војвођанских позоришта у Сомбору (НС, 15. XII). У новосадском „Дневнику“ објавио је занимљив прилог из историје СНП, о ђачким улазницама (27. X 1968), те мали есеј Вера у позориште – поверење у људе (19. IX 1971). У књигама Из српске књижевности (НСад 1968) поново је штампао, између осталога, и свој чланак о Јовану Ђорђевићу (књ. I), изузетно значајну студију Позоришне критике Лазе Костића и два рада посвећена Жарку Васиљевићу (књ. II). У Драмском студију Војводине, који је почео да ради 1947,  Л. је предавао теорију и историју књижевности. У неколико махова био је члан жирија на Сусретима војвођанских позоришта, а председник жирија на Петом и Шестом фестивалу у Сомбору. Л. је међу оснивачима Стеријиног позорја, члан је Главног одбора од 1956. до 1982, а био је и члан Квалификационе комисије Стеријиног позорја. Позорје га је 1982. одликовало златном значком, повељом и плакетом. Био је и члан првог Одбора за изградњу нове позоришне зграде. СНП је, сем поменутог Карпентеровог комада, играло у Л. преводу и следеће драме: Молијер, Жорж Данден или Рогоња – премијера 22. VIII 1945; Молијер, Дон Жуан – премијере 20. III 1953. и 30. X 1984; Гастон Бати – Анатол Франс, Госпођа Бовари – премијера 16. XII 1967. Сем ових, Л. је превео са француског још и следећа драмска дела: Молијер, Грађанин племић; Рашел Кротерс, Жене причају, и Оскар Вајлд, Салома.

БИБЛ: Иванка Веселинов, Библиографија радова Младена Лесковца, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, Бгд 1974, књ. XL, св. 3-4.

Б. Кв.