ЛЕТЕЋЕ ДИЛЕТАНТСКО ПОЗОРИШТЕ – Тридесетих г. XIX века позоришни живот је оснажен до те мере да се јављају и могућност и потреба припреме за стални професионални театар. У том смислу Милован Видаковић пише о позоришту 1836, а следеће г. ЛМС под уредништвом Теодора Павловића (в) објављује чланак Позориште, Народње позориште, Србско народње позориште, којим се уз теоретско излагање апелује на стварање сталних градских театара код Срба. Непосредан одјек овако стваране климе у културној јавности биће оснивање Летећег дилетантског позоришта у НСаду, професионализоване дружине изузетног значаја за позоришни живот и Срба и Хрвата. Према не сасвим сигурном сећању М. Брежовског („Позориште“, 1874, бр. 16, с. 62), г. 1837. Константин Поповић Комораш (в) поново зачиње театарске представе у НСаду. С њим је Максим Брежовски, тада привремени учитељ-заменик у НСаду. Био је син ћурчије Андрије и унук Теодора, такође ћурчије новосадског. У гимназију је ишао у Сегедину, а 1827/28. он је у другом разреду човечности, завршном разреду гимназије у Сремским Карловцима као двадесетогодишњак. После позоришне каријере, постао је 1842. учитељ у Деспот-Сентивану, има кћер Ксенију и синове Саву и Теодора. Био је доцније ђакон, па парох у Сентивану. Г. 1885. новине бележе да га је, свештеника осамдесетогодишњака, напао батином неки учитељ Мацедонић. Умро је 10/22. I 1890. у Деспот-Сентивану. Помоћ у режирању новооснованој трупи пружао је Јован Полит (в), текстилни трговац. Брежовски наводи тадашњи списак дружине који је идентичан ономе на уговору са Илирском читаоницом од 19. V 1840. Брежовски се сећа и репертоара: Паденије српскога царства, Ромео и Јулија, Кир Јања, Пријатељи и Лепа Гркиња. Први комад је или Стеријин Милош Обилић или драма Цар Лазар или Паденије српскога царства (1835) Исидора Николића Србоградског, доцнијег великог жупана у Сомбору. Ромео и Јулија је комад немачког писца Кристијана Фридриха Вајсеа, који је превео земунски учитељ Василије Јовановић (Земун, 1792 – Земун, око 1860), који је највећи део живота провео службујући у Србији. Лепа Гркиња је трагедија у пет чинова мађарског писца К. Кишфалудија у преводу Константина Исаковића (1813-1871), адвоката у НСаду, професора, па и директора новосадске гимназије. Представе су биле редовне јер је закупнина за костиме била месечна код кројача Ј. Димитријевића, који је из Чешке био донео 400 раскошних одела, а 1842. продао их је Театру на ђумруку (в). Јавља се и први мецена, млади богати Опујић из Трста, који дружини омогућује гостовање у Земуну, где су представе биле „Код златног лава“. Одатле трупа иде на гостовање у салу кафане „Код трубача“ у Панчеву, на три месеца. Знамо, међутим, само за једну представу по наслову, за Стеријиног Милоша Обилића изведеног у Земуну. О представама у касно лето 1838. имамо сигурне податке из „Магазина за књижество, художество и моду“ (бр. 78, 87, 88) Антонија Арнота (Сегедин, 1808 – Будим, 1841), песника, прозаисте, преводиоца и уредника, адвоката у Будиму и професора Лицеја у Крагујевцу. Из тих дописа из НСада сазнајемо да је Јоаким Вујић (в), радећи са дилетантима, дао три представе „Код фазана“, 15. и 18. VIII Инкла и Јарику од Коцебу–Вујића, а 1. IX Стеријину драму Невиност или Светислав и Милева са две живе слике у додатку ове четворосатне представе. Захваљујући Арнотовим новинама, знамо за множину глумаца ове трупе. О већини, на жалост, нису се нашли никакви други подаци. Наводимо их азбучним редом: ДИМИТРИЈЕ ГРУЈИЋ играо је Емира, Бајазитовог сердара у Светиславу и Милеви и био најбољи од свих те вечери. Као доцнији члан ЛДП и још доцнији глумац Театра на ђумруку остварио је, колико знамо, следеће улоге: Кнез Лазар (Смрт Уроша V), Бугарски поглавар (Владимир и Косара), Дима (Пријатељи), Педрил (Фернандо и Јарика), Митар (Покондирена тиква), Емир (Светислав и Милева), Бранислав (Стјепко Шубић), Андрија и Мехмет (Јуран и Софија), Негода (Милош Обилић), Леви (Никола Зрињски), Удалрик (Бретислав и Јута), Суканин (Стрелци), Думфрис (Жртвена смрт), Монтеки (Вајсеови Ромео и Јулија), Стјепан (Фридолин), Шериф (Обаларева кћи), Кесегић (Паљежина), Божић (Љубоморна жена), Прудовић (777), Перовић (Познато страшило), Кања (Сплетени), Стражар (Ангело), Радован (Разбојници на гори Кулминској), Перо (Лудост и лудорије), Кривоустић (Дезертирац). Превео је Коцебуов комад Blind geladen који је у Згбу игран под насловом Кучином набијени. После гашења Театра на ђумруку, закалуђерио се у манастиру Раковац, где је живео до смрти. ЈОВАН ГРУЈИЋ играо је две епизодне улоге: Дивјака у комаду Инкле и Јарика и Једног Турчина у Светиславу и Милеви. Био је тада још ђак. Као јурат на једном балу „Код фазана“ 1846. направио је националистички испад, па је имао муке са полицијом. Доцније адвокат у НСаду, НИКОЛА ДАДА, о којем не знамо ништа сем да је из угледне новосадске цинцарске породице, играо је Конселва у Вујићевом а Селимира у Стеријином комаду, доцније и насловну улогу у Стеријином Милошу Обилићу. Био је један од најзапаженијих глумаца 1838/39, али није наставио глумачку каријеру. МИЛОШ ДИМИТРИЈЕВИЋ играо је Педрила у комаду Инкле и Јарика и Светислава у Стеријином комаду доста успешно. Није наставио позоришну каријеру и не треба га идентификовати са истоименим доцнијим председником Матице српске. ЛАЗАР ЈОВАНОВИЋ је играо епизоду, Роба у Светиславу и Милеви. Вероватно је то доцнији (1852) катихета у новосадској гимназији, па парох у Бачкој Паланци. ЈОВАН КАПДЕМОРТ играо је Азора, брата Јарикиног, и Бајазита у Светиславу и Милеви. То су изгледа прве улоге овог доцније веома познатог глумца. Рођен је 1817, завршио је гимназију у НСаду и наставио школовање у Пешти 1835/36, али изгледа само две г., јер му је отац осиромашио. Не знамо чиме се бавио у НСаду до глумовања, нити шта је било са њим после 1842. Његов отац, трговац Василије, потомак казанџија из Мосхопоља досељених средином XVIII века у НСад, умро је 1858. у Сремској Митровици. Том приликом документи не спомињу Јована, што би значило да тада више није жив. Био је можда и најбољи глумац ЛДП и Театра на ђумруку. Његове улоге у Згбу су: Цар Урош В, Самуило (Владимир и Косара), Вук Бранковић (Милош Обилић), Стеван (Зла жена), Ружичић (Покондирена тиква), Хасан (Јуран и Софија), Шубић (Стјепко Шубић), Бајазит (Светислав и Милева), Петар (Пријатељи), Роберт (Фридолин), Цедрик (Гризелда), Солиман (Никола Зрињски), Капулет (Ромео и Јулија), Роберт (Обаларова кћи), Дон Руј (Ернани), Оберлајтнант (Хрватска вијерност), Харингтон (Жртвена смрт), Федор (Стрелци), Преслав (Бретислав и Јута), Добрило (Паљежина), Петковић (Познато страшило), Јакоб (Убоги ђак), Старешина (Ангело), Љубомир (Разбојници на гори Кулминској), Волић (Кучином набијени), Лорић (Сеоска кућа на друму), Федовић (Лудост и лудорије), Петар (Енглеске робе), Кладић (Дезертирац). ПЕТАР МАРКОВИЋ играо је Инклеа у Вујићевој и Ибрајима у Стеријиној драми. Није идентификован. Један П. М. играо је педесетих г. у Бгду, али није вероватно да је реч о истом човеку. МАКСИМ МИОДРАГОВИЋ играо је Једног Турчина у Светиславу и Милеви. Ко је не знамо, али истоимени човек био је члан новосадског градског већа 1869. Не знамо ништа ни о КИРИЛУ МАРКОВИЋУ, који је као глумац много важнији: играо је Фернанда, односно Стефана Лазаревића. Веома је познат у новосадским културним круговима био Димитрије Михајловић, „Мита Барон“ (в). Тада, још млад, статира као Морнар, односно Роб. Неидентификовани су остали ДИМИТРИЈЕ и ЈОВАН (ЈОЦА) НИКОЛИЋ, који су као Дивјаци статирали у Вујићевој, а као Татари у Стеријиној драми. КОНСТАНТИН ПАВЛОВИЋ, кројачки калфа, играо је Везира Османа у Светиславу и Милеви. Ништа не знамо ни о ПЕРСИДИ ПАВЛОВИЋ (није ли то Перса Сузанова из Коморашеве дружине?), мада је играла две насловне улоге – Јарику и Милеву. НАТАЛИЈА ПАУНОВИЋ играла је у представи Јована Милошевића 1836, а 1838. тумачила је улогу Данице, Милевине другарице. АЛЕКСАНДРА ПЕТРОВИЋ, и опет неидентификована аматерка, играла је кнегињу Милицу у Стеријиној драми. Мада су били само статисти, играли су Турке у Светиславу и Милеви, ГАВРИЛ и ДИМИТРИЈЕ ПОЛЗОВИЋИ нису сасвим непознати. Били су синови Георгија Ползовића, Врбашанина, трговца, гимназисти у трећем односно другом разреду. Гаврил (рођен 1824. или 1825, дакле није то потоњи новосадски градоначелник) наследио је очеву земљу и изгледа од ње живео, а Димитрије је радио касапски занат и доцније био имућни закупник градских касапница. Статирали су такође и ГЕОРГИЈ ПОПОВИЋ – играо је Дивјака, односно Татарина, и САВА СТАНКОВИЋ – Роб у Стеријиној драми и ГЕОРГИЈ СТЕФАНОВИЋ – играо Дивјака, односно Селима роба. ЈЕФТИМИЈЕ СТОЈКОВИЋ наступио је у улози Церима, односно Тамерлана. ТОМА ТЕОДОРОВИЋ играо је Штелеја, односно Тамерлановог војводу Аламара. Био је тада ђак, а 1845. стекао је адвокатску диплому. Живео је једно време у Земуну, а изгледа да је више г. провео и у Србији. Код окупаторских власти у БиХ добио је намештење 1879. у Босни је и умро. ДИМИТРИЈЕ ТЕОФАНОВИЋ био је Морнар у комаду Инкле и Јарика. О њему не знамо ништа, али о МИХАИЛУ ШИЛИЋУ, који је као Татарин статирао у Светиславу и Милеви, има доста података. Рођен је 1824. у НСаду, где је завршио гимназију. Као 24-огодишњак он је заклети адвокат и новосадски вице-фишкал, захваљујући своме оцу сенатору Павлу. Посећивао је позориште; на једној немачкој представи 1847. сукобио се у гледалишту са једном дамом. Активан у 1848/49, ипак као адвокат није имао много успеха. Од 13 компетената за звање јавног бележника 1858, када је Милетић изабран, он је, уз још једнога, оцењен као неспособан. Можда је ово изазвало јал према Милетићу; Шилић постаје политички конзервативац „устарабар“. Одселио се у Паланку, а 1878. се иселио у Војну крајину, где је отворио канцеларију и, изгледа, и умро. Мада је Јоаким Вујић био у НСаду целе 1838. и неколико месеци 1839, више нема удела у представама које увелико трају. Октобра 26. и 30. играју се Ромео и Јулија и Кир Јања. Формирано је без њега „Сербско дилетантско содружество“; то је прво име ЛДП. Има доста разлога за претпоставку да нису тачни подаци Максима Брежовског о датуму постанка ЛДП. Од пет играних драма које он помиње у 1837/38. за три знамо да су игране 1838/39. Нема никаквог трага о тромесечном гостовању у Панчеву 1838, али је сачуван текст плаката од 15. VIII 1839, када је „Новосадско дилетант содружество“ извело Пријатеље Л. Лазаревића. Стјепан Марјановић у једном писму каже да га је Вјекослав Бабукић негде у пролеће 1840. писмом питао: „… какво је то илирско театрално друштво које по Новом Саду, Земуну и Панчеву игра…“ (презент!). Новине критикују представе од 26. и 30. X 1838. због слабих костима, па препоручују да се убудуће одећа позајми од грађана. То не би било потребно ако је већ 1837. постојао у НСаду богат позајмни фонд костима кројача Ј. Димитријевића. Наводећи глумце Брежовски помиње само оне који су на списку за Згб 1840; зар би ти одушевљени позориштници пропустили (сем Грујића и Капдеморта) да играју, макар и код Вујића, да су већ пре тога искусили чари позоришног успеха? Брежовски Вујића уопште не спомиње, а не би га ненамерно могао заборавити да су се три Вујићеве представе углавиле између представа ЛДП. Брежовски каже да су своју дружину 1837. звали Летеће дилетантско друштво. Дружина се, међутим, још ни у августу 1839. није тако звала, судећи по панчевачком плакату. Најзад, он каже да су после повратка из Панчева давали представе „за време месојеђа 1838“, а то су први месеци у г., а да су понуду из Згба добили крајем 1839. Немогуће је да је слава дружине трајала г. и по дана без играња. Биће да је Брежовски помешао г. 1837. и 1838. или је намерно оснивање дружине померио за г. дана раније да умањи, елиминише удео Ј. Вујића при обнављању позоришног живота у НСаду. У вријеме оснивања ЛДП у НСаду и Згбу још нема представа на хрватском језику, тек у Сиску дјелује врло активна аматерска трупа која даје у два наврата драму Јуран и Софија Ивана Кукуљевића. О том догађају писао је у „Даници илирској“ Вјекослав Бабукић. Убрзо након тога појављује се у Гајевој „Даници“ чланак О утемељењу илирског народног театра, потписан именом тадашњег закупника старога театра Нијемца Heinricha Börnsteina. Сасвим је јасно да га није потакла на писање тога чланка никаква љубав према хрватском народу или, још мање, жеља да Хрвати добију своје казалиште, него га је на то, као пословна човјека, навела вјеројатно вијест о сјајном успјеху Јурана и Софије у Сиску, па је одлучио искористити занос илирских родољуба, како би поправио катастрофално стање своје њемачке дружине. У ту је сврху аранжирао у казалишту чак и ревију Bilder aus Croatien, у којој је и сам отпјевао неколико строфа на нашем језику, а приређивао је у казалишту и плесове, само да успостави што тјешњи додир с опћинством. Како у Хрватској у то вријеме није било готово никаквих домаћих казалишних дружина, а у Згбу је опет била сазрела ситуација за приређивање представа на народном језику, одлучила је Илирска читаоница да ни у ком случају не пропусти ту идеалну загребачку казалишну климу, која је могла резултирати чак и потискивањем туђинскога казалишта. У жељи да се загребачком казалишту, „на ком се једнако њемачки приказивало, почне једанпут и хрватски приказивати“, одлучи Илирска читаоница позвати на гостовање ЛДП из НСада које је у то вријеме давало представе у Земуну и Панчеву. Читаоница је о постојању и вриједности тога путујућега казалишног друштва била извијештена од својих чланова Људевита Гаја, Димитрија Деметра и Вјекослава Бабукића. Гај је био у вези с Иваном Шиматовићем, потпоручником у Петроварадину, с којим се познавао вјеројатно још из Згба и чије је пјесме штампао у својој „Даници“. Шиматовић (Синац код Оточца, 29. VIII 1808 – Темишвар, 23. II 1879), службовао је, постепено напредујући до мајора, у Осијеку, Згбу, Петроварадину (1837-1845), Темишвару. Објављивао је пјесме и у „Бачкој вили“ и „Србском народном листу“, потписујући се са „Илир из Срема“. Кад су преговори напокон били завршени и постигнут обострани споразум о увјетима гостовања, новосадски су глумци, њих десеторо (8 мушкараца и 2 жене), потписали 19. V 1840. у Петроварадину уговор с опуномоћеником загребачке Илирске читаонице Иваном Шиматовићем. Занимљиво је да су се сви мушкарци потписали латиницом, и то њемачком ортографијом, а обадвије жене ћирилицом. Потписи су свих потписника ортографски деформирани. Тим је уговором повијест хрватскога казалишта кренула новим путем, док је ЛДП постало „прва професионална театарска дружина код Јужних Славена“. Уговор је писан на њемачком, а садржи обостране обавезе, од којих је најзанимљивија она у точки 9, којом се Илирска читаоница обавезала да ће, ако се глумци „свиде“, основати „стално казалиште у којем ће затим моћи да буду пристојно опскрбљени за цијели живот“. На жалост, та се точка уговора није остварила, премда су се глумци „свидјели“ загребачкој публици. Уговор су потписали: ТОМА ИСАКОВИЋ, којег један латински писан докуменат из 1839. зове „директором дружине представљача“. Отац Јован био је новосадски трговац, брат Нестор професор, а брат Константин адвокат. Рођен је око 1810. У Згбу је остао до 16. II 1842. Пред одлазак добио је уверење са потписом Јанка Драшковића, Људевита Гаја и Димитрија Деметра да је „својом марљивошћу, вјештином и начином представљања особито у струци јуначких задаћах опћениту задовољност и допадност стекао си, кроз цијело тако вријеме својега при нашем домородном казалишту бављења поштено, чедно, мирно, учтиво и уљудно задержавао се“. У марту и јуну 1842. играо је у Театру на ђумруку. Враћа се у НСад, па 1843. опет одлази у Згб, где је доста оскудно живео. Он је највише хваљен у штампи од свих извођача ЛДП. Улоге: Јуран (Јуран и Софија), Капетан (Хрватска вијерност), Милош Обилић, Краљ Бела (Стјепко Шубић), Фернандо (Фернандо и Јарика), Трифић (Зла жена), Малвин (Смрт за своје), Светислав (Светислав и Милева), Петер I (Стрелци), Бретислав (Бретислав и Јута), Рудолф (Фридолин), Норис (Обаларова кћи), Турнек (Паљежина), Уљевић (Љубоморна жена), Драгутин (777), Стрпко (Познато страшило), Персивал (Гризелда), Ангело, Крвоточић (Разбојници на гори Кулминској), Ружевић (Кучином набијени), Никола Зрињски, Вукашин (Смрт цара Уроша), Асен (Владимир и Косара), Јулије (Хедвига), Ромео (Ромео и Јулија). Исаковић је у Згбу и режирао: Пријатеље и Фернанда и Јарику. О ГЕОРГИЈУ (ЂОКИ) АНАСТАСИЈЕВИЋУ не знамо ништа, сем што је познат његов рад у Згбу. Улоге: Тома (Јуран и Софија), Шережан (Хрватска вијерност), Гаја (Пријатељи), Осман (Милош Обилић), Миливој (Стјепко Шубић), Конселво (Фернандо и Јарика). Његова је жена (венчали су се фебруара 1840) СОФИЈА АНАСТАСИЈЕВИЋ рођ. ЈОВАНОВИЋ, која је играла Катарину (Јуран и Софија), Вукосаву (Милош Обилић), Прву госпођу (Стјепко Шубић), Персиду (Зла жена). Њена сестра КАТАРИНА ЈОВАНОВИЋ играла је Софију (Јуран и Софија), Елизабету (Пријатељи), Другу госпођу (Стјепко Шубић), Јарику (Фернандо и Јарика), Пелу (Зла жена). Њих троје су изгледа напустили трупу после гостовања у Карловцу и Сиску, новембра 1840. Њихове улоге од тада преузимају други, а у премијерама касније припремљеним нема их. Катарину Јовановић видећемо нешто доцније међу аматерима, па касније међу професионалним глумцима Театра на ђумруку. О Јовану Капдеморту (писао се у Згбу Kap de Morte), Димитрију Грујићу и Максиму Брежовском, следећим потписницима уговора, већ су речени подаци којима се данас располаже. СТЕВАН КАРАМАТ је из познате земунске породице, али о њему готово ништа не знамо, сем да је 1839. био ђак новосадске гимназије. Б. Стојковић тврди да је гимназиста био 1830-1832, а да је 1834-1837. био учитељ. Камо је отишао из Згба такође не знамо, али тамо није остао дуго, трага му има до јула 1840. Улоге: Клековић (Јуран и Софија), Петар (Пријатељи), Косанчић (Милош Обилић), Доброслав (Стјепко Шубић). ПЕРА КОРОВ се на уговору потписао као Петровић и у Згбу ће задржати то презиме. Био је гостионичар „Код три круне“ пре но што се почео бавити позориштем. Остао је у Згбу до краја лета 1841; шта је с њим потом било не зна се, у Театру на ђумруку није играо. У Згбу је остварио веома велик број улога: Курт (Јуран и Софија), Грађанин (Хрватска вијерност), Стјепан (Пријатељи), Зеир (Милош Обилић), Будимир (Стјепко Шубић), Штелеј (Фернандо и Јарика), Ибрахим (Светислав и Милева), Генерал (Стрелци), Јован (Покондирена тиква), Штибор (Бретислав и Јута), Иван (Фридолин), Филип (Обаларева кћи), Гашо (Љубоморна жена), Службеник (777), Антун (Живи мртваци), Други свједок (Познато страшило), Сенешал (Гризелда), Крчмар (Сплетени), Вратар (Ангело), Невољановић (Разбојници на гори Кулминској), Михаило (Кучином набијени), Живан (Урош V). САВА ПУРЂЕ потписао се на уговору Марковић и под тим презименом играо је у Згбу. Из Згба је прешао у Театар на ђумруку. Више се ништа не зна о његовом животу. Био је такође веома плодан улогама: Јанко (Јуран и Софија), Љекар (Хрватска вијерност), Станислав (Пријатељи), Лазар (Милош Обилић), Инкле (Фернандо и Јарика), Плод (Смрт за своје), Осман (Светислав и Милева), Официр (Стрелци), Конрад (Бретислав и Јута), Круно (Фридолин), Амброз (Обаларева кћи), Штрок (Живи мртваци), Нотар (Познато страшило), Артус (Гризелда), Анафесто (Ангело), Гурсузовић (Разбојници на гори Кулминској), Алапић (Никола Зрињски), Угљеша (Урош V), Звонимир (Владимир и Косара), Каспар (Енглеске робе), Занарето (Хедвига). Уз десеторо потписника уговора у Згбу је било још неколико Новосађана. Најважнији међу њима је МАРКОВИЋ МЛАЂИ, којем ни име не знамо, али знамо да се на сцени појављује доста често, и то од представе Јуран и Софија, у којој игра Тољана. Следе улоге Кућевласника (Смрт за своје), Љубомира и посланика (Бретислав и Јута), Вука (Обаларева кћи), Родолфа (Ангело), Крадљивчића (Разбојници на гори Кулминској), Змаића (Кучином набијени), Мехмеда (Никола Зрињски), Љубисава (Урош V), Страшимира (Владимир и Косара), Лоренца (Хедвига). Има претпоставки да би овај Марковић млађи могао бити син Саве Пурђе Марковића, но за то нема никаквог доказа. Судећи по улогама, реч је о одраслој особи. У две представе јавља се и извесни НАРАНЂА, играо је Рустан-бега у Јурану и Софији и Топлицу Милана у Милошу Обилићу. МАЛА ПЕТРОВИЋЕВА појавила се једном на сцени играјући Дечачића Ивана у Јурану и Софији. Сматра се да је то кћеркица Пере Корова Петровића. Још једно новосадско име треба поменути. То је КАТАРИНА ИСАКОВИЋ, вероватно супруга Томина, чије је име нађено на једном суфлерском рукопису, па се верује да је она суфлирала у позоришту. Поред тих чланова дружине, са Новосађанима су у Згбу, Сиску и Карловцу повремено наступали још и неки Арнолд (вјеројатно члан немачке дружине у Згбу, 1841), Никола Бадлај, кћи њемачког балетног мештра Брауна, син Heinricha и Марије Börnstein, кћи члана њемачке дружине Деминија, затим неки Домољуб, Драгојевић, Георгијевић, Höller, Иванић, Кински, Klausmann, Крајачевић, Лебштекова, Lux, Љубић, М. Радић, Радовић, Роберт, Родољуб, кћи члана њемачке дружине Sauermanna, Schmidt, Славетић, Stahlberg, Јулија Stein-Маретић, Јосип Ткалец, Тољан, Вејац, Фрањица Весел, Влаховски, Josefina Wagi, кћи члана њемачке дружине Weiss-а – Пепи Weiss, Звонаревићева. Како видимо, заиста импозантан број од 47 домаћих и страних професионалних глумаца и аматера који су у осамнаест мјесеци рада продефилирали на позорницама Згба, Карловца и Сиска у представама Домородног театралног друштва. Какав је био успјех њихових глумачких потхвата, то је данас заиста тешко утврдити, али је несумњиво да се на тим представама стварао будући глумачки кадар у Згбу и сазријевала мисао о оснивању сталнога хрватскога казалишта. Börnstein је касније у својим мемоарима бахато писао и блатио Згб и Новосађане, који су му – напокон – ипак донијели добит, спасивши уједно и њега и његову њемачку дружину од сигурне финанцијске пропасти. Какво је расположење заправо владало у редовима њемачких глумаца и подузетника и како се жељно очекивао спасоносни долазак Новосађана најбоље је приказао загребачки казалишни кроничар Х. А. Ферић (Хаф) у својим „Казалишним успоменама“ („Вијенац“, 1884): „Равнатељ Börnstein тро си је међутим длан о длан и увјеравао свакога, који би га хтио да слуша: Wenn die Tataren nicht da wären, bei Gott, ich könnte meine Lumpen nicht zahlen, учтиво називајући Татарима хрватске, а лупежима њемачке глумце“. На гостовању у Згбу, гдје су играли – колико се могло до данас утврдити – од 10. VI 1840. до између 15. и 21. X 1841. (према новинским вијестима), односно 7. X 1841. (према плакатима), новосадска је дружина извела у Згбу, Карловцу и Сиску 45 драмских дјела. Домородно театрално друштво наступало је у Згбу у згради Старога казалишта на Марковом (Радићевом) тргу, али је давало и љетне представе на отвореном, у дворишту или врту „куће господара Фукса у Илици бр. 342“ (сада Илица 33 и 35, гдје је некада стајала родна кућа композитора Ватрослава Лисинског Fuchs-a). Први пут се давала 11. VII 1841. Кукуљевићева драма Јуран и Софија, а затим 25. VII Стеријин Милош Обилић. Прва представа била је безмало народно славље. Пред почетак рецитовао је Јован Капдеморт песму Ивана Мажуранића „Прослов к театралному представљању илирскому по друштву Новосадском у Загребу отвореному 10. липња 1840“, која почиње стиховима: Из долњих страна домовине наше / Ево нас овдје за прокушат оно / Што никад нитко прокушао није / На мјесту овом. Посљедњу вијест о Новосађанима прије њиховог одласка из Згба налазимо у „Croatiji“ од 8. XII 1841. у вези с најавом изведбе Калдероновог игроказа Живот је сан. Након тога дружина се нигдје не спомиње готово два и пол мјесеца. До данас, међутим, није утврђено што су радили за то вријеме и гдје су све боравили. Тек 26. II 1842. доноси „Даница“ вијест да су 16. II „на позив управитељства српског театра београдског“ чланови Домородног театралног друштва отпутовали у Бгд „по страховитом зимском времену“. Тако се завршило загребачко гостовање ове надасве значајне казалишне трупе која је својим дјеловањем иницирала оснивање сталних професионалних народних казалишта у Згбу, НСаду и Бгду. Њихова ће искра народног сценског заноса упалити бакљу будућности која ће се разгорјети пуним пламеном у овој повијесног вечери хрватске Талије – 24. XI 1860.

ЛИТ: В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, II, НСад 1951; П. Циндрић, Новосадско Летеће дилетантско позориште у Загребу (1840-1842), Зборник прилога историји југословенског позоришта, НСад 1961, с. 131-181; П. Циндрић, Новосадско Летеће дилетантско позориште у Загребу, поглавље 10 у књизи Хрватско народно казалиште 1894-1969, с. 47-68.

Б. Кв. и П. Ц.