КАЛИЋ Мита – драмски писац (Нови Сад, 8. V 1847 – Сомбор, 28 I 1909). Право име му је Димитрије. Његов деда, Димитрије, био је Цинцарин, по занимању трговац; отац, такође Димитрије, варошки поткапетан у НСаду, мати му се звала Ружица. Основну школу и четири разреда гимназије завршио је у НСаду (1855-1863), а V–VII разред гимназије у Сремским Карловцима и Будиму. У школској 1866/67. био је слушалац Велике школе у Бгду, одакле се у јесен 1867. вратио у НСад, где је 1868. завршио гимназију положивши испит зрелости. После тога студирао је права у Егеру (Мађарска) на Римокатоличком арцибискупском правном лицеју, али их није завршио. Од 1871. био је професор Градске реалке у НСаду, и за то време се (1873) пријавио да полаже испите на Филозофском факултету у Пешти из географије, историје, немачког и српског језика. У јесен 1875. запослио се као професор Реалке у Осијеку, али је после извесног времена напустио службу у школи и прихватио место приватног наставника, најпре у Бачком Новом Селу а затим у Ердуту, у кућама имућних поседника и властелина. За писара новосадског Магистрата изабран је 2. X 1879. и на тој дужности остао до 1882, када је примљен за професора Више девојачке школе у НСаду, у којој је радио целу деценију. Од 1892. био је професор Српске учитељске школе у Сомбору, а од јануара до септембра 1904. и њен управитељ. Отада је, озбиљно оболео, непрекидно био ван службе; последње две г. пред смрт, с времена на време скоро у потпуном живчаном растројству, добар део времена проводио је на лечењу у санаторијумима у Радегунду (Штајерска), Грацу и Баји. За члана Књижевног одељења МС изабран је 1905. Књижевним радом се почео бавити још као гимназијалац уређујући ђачки, руком писани лист „Шаљивац“. Прва песма штампана му је у „Даници“ (1864), а објављивао их је још и у „Матици“ (1869), ЛМС (1881), „Јавору“ (од 1882, под псеудонимом: Десимир) и „Стражилову“ (1885-1886). Већину песама испевао је у народном духу; једна од њих, Вода и сузе, која почиње стихом „Текла вода Текелија…“, стекла је широку популарност захваљујући композицији Р. Толингера за мешовити хор, штампаној у композиторовој збирци „Русанђанке“. Већи број чланака и јавних предавања, претежно из просветне области, објавио је у „Застави“, „Бранковом колу“, „Српском колу“ и „Женском свету“. Превео је и по Гараију прерадио приручник Српско-мађарски разговори (1899) и штампао Граматику за Немце који уче српски. МС штампала му је у едицији књига за народ четири свеске биографија Српски књижевници (I – 1890; II – 1891; III и IV – 1895), а његова Змајованка (1899) написана је у славу педесетогодишњице песничког рада Ј. Ј. Змаја. У рукопису му је остала новела Книва (1882). Бавио се и преводилаштвом, а приредио је за штампу и два извештаја о раду Српске учитељске школе у Сомбору (1902/03. и 1903/04). Највише је радио на драмској књижевности. Написао је седам комедија, две драме у стиховима и превео и посрбио једну комедију из француске класике. Три његове комедије наградила је МС из Накиног фонда: Мој џеп (1886), Максим (1896) и По команди (1900), а две су му најпре штампане у ЛМС – Преки лек и Свекрва. У рукопису су му остале две (односно три) комедије: У резерви, шаљива игра у једном чину (1898), и Кривотворци, шаљива игра у једном чину (1900), коју је доцније прерадио на три чина и дао јој наслов Кривотворац (1902). У свом комедиографском поступку највише се угледао на француске и немачке писце лаких комедија и водвиља, чији су комади били у великој моди на европским сценама од седамдесетих г. XIX до почетка XX века, а, донекле, и на нашег К. Трифковића, којег ипак, у много чему, није успео да достигне. Главни мотиви његових шаљивих игара на којима је градио комичне ситуације су љубомора, или наоко несносна свекрва која, и поред свега, жели добро снахи и сину; затим, безразложан страх од опасности која уопште неће наступити, или тврдоглава вера у свемоћ новца, да новац више од било које људске врлине чини човека човеком; један од његових комедијских мотива је и екстравагантно васпитање и понашање младе девојке, онако сасвим „осим света“. Мотиви, дакле, често коришћени у драмској књижевности. Узимајући те мотиве, и варирајући их, К. је успео да створи комаде из живота српског војвођанског друштва свога времена, са ликовима и ситуацијама са овога тла, гледаоцима лако препознатљивим. Био је заокупљен мишљу да треба писати тенденциозне комаде, морализаторске усмерености, и у томе је понекад успевао. Као писцу не могу му се оспорити посматрачки дар, смисао „за репродуковање типичних појава из народа“ и вештина у грађењу неких специфичних ликова који у његовим комедијама имају важне функције, као што су, на пример, собарице, куварице, пандури, момци, слуге и други. Слабе стране његове драматургије су, најчешће, лабава конструкција комада, предугачки дијалози, недовољна припремљеност сукоба, понекад наивни разлози за неспоразуме и истеривање комичног на силу. Ипак, иако без књижевне вредности, неки би К. комади (на пример: Преки лек, Максим и По команди), по својим мотивима и рељефним ликовима, уз спретне драматуршке захвате, могли бити занимљив сценски материјал и за наша савремена позоришта. Његове драме, Деоба Јакшића и Растко-Сава Немањић, обе написане у јамбима, у сваком погледу су слабе творевине. СНП му је извело Преки лек (1886), Мој џеп (1887), Свекрву (1888) и Максима (са музиком И. Бајића, 1898), а НП Бгд Преки лек (1900).

БИБЛ: Мој џеп, шаљива игра у три чина, НСад 1887; Преки лек, шаљива игра у једном чину, ЛМС, 1887, књ. 150, с. 83-103; Свекрва, шаљива игра у једном чину, ЛМС, 1888, књ. 154, с. 36-63; Преки лек, шаљива игра у једном чину, НСад 1889; Свекрва, шаљива игра у једном чину, НСад 1889; Максим, шаљива игра у три чина с певањем, Сомбор 1896; По команди, шаљива игра у три чина, Сомбор 1900; Луј-Беноа Пикар, Два брачна пара, шаљива игра у два чина, за дилетанте приредио и посрбио М. К., НСад 1904; Деоба Јакшића, драма у три чина, Сремска Митровица 1906; Растко-Сава Немањић, драма у четири чина, Сомбор 1906.

ЛИТ: Ј. Грчић, Мој џеп, ЛМС, 1887, књ. 151, с. 143; Ј. Грчић, Свекрва, ЛМС, 1888, књ. 154, с. 150; Ј. Грчић, Максим, ЛМС, 1897, књ. 189, с. 166-167; М. Савић, По команди, ЛМС, 1899, књ. 199, с. 178-179; Ј. Грчић, Историја српске књижевности, НСад 1903, с. 198; В. Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, Споменик Српске краљевске академије, 1907, књ. XLV,  с. 40; А. Варађанин, Мита Калић, ЛМС, 1909, књ. 255, с. 84-85; А-м, † Мита Калић, Женски свет, 1909, бр. 2, с. 45; А-м, Мита Калић, Браник, 1909, бр. 13, с. 3; Ј. Грчић, Мита Калић,као књижевник и човек, Бранково коло, 1909, бр. 27-38, с. 426, 442, 459, 474, 492, 507, 523, 539, 555, 573, 584, 599; А-м, Мита Калић, професор исрпски књижевник, Календар „Велики орао“ за г. 1910, НСад 1909, с. 82-109; П. Поповић, Мита Калић, Из књижевности II, Бгд 1919, с. 182-198; Ј. Грчић, Портрети с писама IV, Згб 1926, с. 163-181; В. Стајић, Рад Матицесрпске на развијању књижевности, Споменица МС 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 98; В. Стајић, Новосадске биографије II, НСад 1937, с. 168-173; К. Т. Костић, Из прошлости Учитељске школе у Сомбору, НСад 1938, с. 48-49; В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада II, НСад 1951, с. 182; Новосадска гимназија 1810-1960, НСад 1960, с. 164; М. Малетин, Садржај Летописа Матице српске 1825-1950. I, НСад 1968, с. 93; П. Малетин, Из историје Матице српске – Књижевно одељење, Рад МС, 10, НСад 1974, с. 47.

Л. Д.