КАМИ Албер (Albert Camus) – француски новинар, есејист, романсијер и драмски писац (Мондови, Константин у Алжиру, 7. XI 1913 – у близини Санса, Француска,  4. I 1960). Отац му је био земљорадник који је погинуо у Првом светском рату. Мајка му је била шпанског порекла и, да би га подигла, радила је као служавка. Основну школу је завршио 1923. Школовање је наставио као стипендист у лицеју у престоници Алжира. Матурирао је 1930. Затим се уписао на универзитет на којем је студирао филозофију радећи разне послове да би се издржавао. Оженио се као двадесетогодишњак и убрзо се развео. Комунистичкој партији је пришао 1934. и организовао је аматерску позоришну дружину која се  звала „Позориште рада“ („Le Théâtre de Travail“). Са позоришном  трупом Радио Алжира прокрстарио је цео Алжир. Дипломирао је 1935, а 1937. се као глумац и управник придружио позоришној дружини „Екипа“ („L’Eqipe“). Тешко оболео од туберкулозе, чије је прве знаке осетио као матурант, провео је г. дана у Савоји. По повратку у Алжир, запослио се као новинар у листу „Републикански Алжир“ („L’Alger Républicain). На почетку рата, 1939, пријавио се у војску, али су га одбили због слабог здравља. По други пут се оженио 1940. и прешао у Француску, запосливши се у листу „Вечерњи Париз“ („Paris-Soir“). По слому Француске вратио се у Алжир и био наставник у једној приватној школи. У Париз се вратио 1942. и придружио се Покрету отпора, објавивши истовремено роман Странац (L’étranger), који је доживео велик успех. Пред крај рата приказан му је први комад – Неспоразум (Le malentendu). Убрзо је постао главни уредник листа „Борба“ („Le combat“),  који је уређивао до 1947. После рата је објавио свој други роман – Куга (La peste, 1947), којим је стекао светску славу. У драмском облику, овај роман је изашао пред публику под насловом Опсадно стање (L’état de siège, 1948). Разишао се 1953. са својим пријатељем Жан-Полом Сартром, који је подвргнуо критици његов филозофски есеј Побуњени човек (L’homme révolté, 1951). Нобелову награду добио је у својој 44 г. (1957). Погинуо је у аутомобилском удесу. Његов драмски опус састоји се од девет дела: четири су оригинали, а пет адаптације. Калигула је његов први и најуспешнији комад (написао га је 1938,  у време када се лечио у Савоји, али је приказан тек 1945); други је Неспоразум, трећи Опсадно стање, а четврти Правични (Les justes 1949). Адаптације су: Духови (Les esprits, 1946), према истоименом комаду Пјера де Ларивеја (Pierre de Larivey); Оданост крсту (La dévotion à la croix, 1955)  према  истоименом комаду (La devoción de la cruz) Калдерона де ла Барке (Calderón de la Barca); Један занимљив случај (Un cas intéressant, 1955) према комаду Клинички случај (Un caso clinico, 1953) Дина Буцатија (Buzzati); Реквијем за једну калуђерицу (Requiem pour une nonne) према роману Requiem for a Nun Вилијема Фокнера (William Faulkner) и Зли дуси (Les possédés, 1959), према истоименом роману Ф. М. Достојевског. Значајнији као есејист и као ромонописац, К. је позоришне комаде употребио за илустрацију својих егзистенцијалистичких погледа на живот и човека. Јунаци његових комада су пре носиоци његових филозофских убеђења него права људска бића. Но, независно од тога, они наводе на размишљање о апсурдности живота. Приказивани у критичном тренутку послератног обнављања нормалног живота, они су знатно допринели схватању животне условљености човека. У СНП је 1975. приказана његова адаптација Злих духова Ф. М. Достојевског.

С. А. Ј.