КАРАМЗИН Николај Михајлович (Николай Михайлович Карамзин) – руски писац, историчар, књижевни и позоришни критичар, преводилац, реформатор руског књижевног језика (Михајловка, 12. XII 1766 – Петербург, 3. VI 1826).  Школовао се у Москви, у приватном пансиону Шадена. Почео је да пише у часопису за децу код Н. И. Ловикова, који га је увео у масонске кругове. Своје позоришне рецензије почео је да пише за часописе „Московский журнал“ и „Вестник Епропы“. Под снажним утицајем француских и енглеских сентименталиста, постао је главни представник руског сентиментализма. Сентиментализам се јасно испољио већ у његовом првом значајнијем делу – Писма руског путника (Письма русского путешественника, 1792). Преводећи Шекспира, обожавајући Шилера, Лесинга, Гетеа и Коцебуа – К. је и сâм написао једну драму – Софија (София, 1791). На самом почетку XIX века он показује појачано интересовање за руску историју, што је резултирало обимним делом Историја  руске државе (История государства Российского, 1804-1826), у 11 томова, а дванаести је остао недовршен. Дело је  својом тематиком инспирисало неке руске писце (Риљејев, Пушкин и др.). Сижеи његових приповедака и приповести – Сирота Лиза (Бедная Лиза, 1792), Наталија, бојарска кћи (Наталья, боярская дочь, 1792), Витез нашег времена (Рыцарь нашего времени, 1799-1803), Марта Посадница или Освајање Новгорода (Марфа Посадница, или Покорение Новгорода, 1803) – коришћени су у литератури и музици. Негов утицај на руску драму је несумњив. Либрето за оперу М. Мусоргског Борис Годунов  (1869-1872) написан је по истоименој Пушкиновој трагедији (Борис Годунов, 1825), те је тако посредно инспирисан ликом Бориса Годунова у К. Историји…  Ова опера  је  на сцени СНП у НСаду премијерно изведена 19. XI 1960.

ЛИТ: Г. Магарашевић, Знатние списатељи Руски. Николај Михаиловић Карамзин, Сербске летописи, 1825, књ. 1, с. 150; Г. Магарашевић, Смерт Карамзинова, Сербске летописи, 1826,  књ. 7,  с. 177-179; Г. Магарашевић, Карамзинова у истории заслуга, Сербске летописи, 1826, књ. 13, с. 130-133; В. Јагић, Карамзиново вријеме, у:  Руска књижевност у осамнаестом стољећу, Згб 1895, с. 217-257; В. Г. Бјелински, Дела Александра Пушкина, Бгд 1952; А. Флакер, Књижевност хрватског препорода према сентиментализму, у: Књижевне поредбе, Згб 1968, с. 47-62;  Д. Живковић, Европски оквири српске књижевности, Бгд 1970, с. 79–100; В. Вулетић, Н. М. Карамзин и књижевност српског Препорода, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, 1974,  књ. 17/2, с. 391-403;  В. Вулетић, Сентименталистичка струја у  књижевности сриског Препорода и руска књижевност, Књижевност и језик, 1979,  бр. 2-3, с. 213-223.

Б. К-ћ.