КИРКОВИЋ Јованка  – глумица (Нови Сад,  19. I 1837 – ?). Рођена је у угледној новосадској грађанској породици. Отац Јован био је адвокат и царско-краљевски директор Канцеларије. Рано је остала без мајке и одрасла уз два брата и сестру. Била је солидно образована, добро је знала немачки и мађарски језик, свирала је клавир и добро певала. Живећи у породици без мајке, и уз оца ангажованог на многим пословима, жудела је за емотивнијим и слободнијим животом, утолико више што је у раној младости оболела од туберкулозе и знала да неће дуго живети. Почетком 1860. упознала се са Л. Костићем, који је често долазио у НСад. Између деветнаестогодишњег песника и четири г. од њега старије девојке изузетне лепоте развила се велика љубав. Духовни плод ове љубави је пет Костићевих песама: Под прозором, На искап, Љубавни двори, Погреб и После погреба. С разлогом се може претпоставити да је подстицај да буде глумица и дошао од Л. Костића, који јој је, преко Ј. Ђорђевића, омогућио позоришни ангажман.  За члана СНП постављена је 13. VI 1862, а први пут је ступила на сцену 16. VI у улози Јелке у комаду Љубав и филозофија. Није остварила срећу ни у приватном животу ни на позоришној сцени.  Љубав са Л. Костићем није се, објективно, ни могла завршити браком, а зна се и за њен неуспели покушај да се уда за Ђ. П. Даничара. Ову лепу девојку пратиле су интриге и у позоришној дружини, „које никада нису могле служити на част онима који су их плели“. Незадовољна животом у позоришту, она напушта СНП ујесен 1865. Постоје индиције да се удала у Иригу или у Черевићу. Да усташе нису у време Другог светског рата срушили манастир Раковац и попалили све манастирске књиге, данас бисмо знали податке и о њеној удаји и датум њене смрти. Овако јој  се, на жалост, затро траг. Да је поживела дуже, могла је постати једна од најинтересантнијих српских глумица романтичарске епохе. За глумачки позив имала је многе предиспозиције: лепу појаву, музикалност, пријатан глас, чист и јасан говор, „смисао за декламацију“, солидно образовање и знање страних језика. Њен деби у театру био је одмах запажен. Пишући о њеном тумачењу Јелке у комаду Љубав и филозофија, критичар „Данице“ честита СНП „на таквој принови, јер је својом красном спољашношћу, умиљатим гласом и грациозним кретањем обећавала да ће временом бити добра глумица“. Листа од тридесетак улога које је К. тумачила за време своје трогодишње глумачке активности нимало није за потцењивање. То су дела стандардног репертоара СНП тога доба, а међу ликовима које је тумачила има и главних женских улога. Већину поменутих глумачких задатака она није тумачила на премијери, него приликом каснијих извођења. Отуда потиче и њено незадовољство положајем у ансамблу и осећање да је недовољно ангажована, што се види из писма које је,  14. VIII 1864, упутила Ј. Ђорђевићу „чију је наклоност отпочетка докраја уживала“. Иако с примесама патетике, ово писмо показује да је била изузетно сензибилна и образована млада жена, свесна да своју срећу, здравље и будућност посвећује љубави за позориште, које је за њу „било и биће светиња“. У њеној емотивној молби Ј. Ђорђевићу види се и осећање за меру и објективно сагледавање сопственог места у ансамблу: „Ја вас опет молим, хиљаду пута вас молим, дајте ми да играм  – све да играм: та бар толико имам у себи тврдог поуздања да бар нешто таква рећи могу, а што не буде за мене  – ту одмах приклањам главу и радо уступам; само оћу да пробам  – све да пробам“.

УЛОГЕ: Јелка (Љубав и филозофија), Евица (Инкогнито), Пава (Лудница), Озрена (Херцег Владислав), Млада госпа (Нечиста соба), Јелка (Пркос), Лујза (Сплетка и љубав), Сенка Лалина (Сеоба Србаља), Милка (Стари бака и његов син хусар), Јелица (Заручник и невеста у једној особи), Учитељица (Мушки метод и женска мајсторија), Мица (Ђеша, Јеша и Неша), Анка (Вампир и чизмар), Габријела (Жена што кроз прозор скаче), Љубица (Мејрима), Царица (Зидање Раванице), Косара (Владимир и Косара), Нећака (Мишел Перен), Љубавница (Слика моје драге), Јула (Војнички бегунац), Ружица (Доктор Зољић), Милица (Љубоморна жена), Рауловица (Женски непријатељ), Милева (У лажи је плитко дно).

ЛИТ: А-м, У суботу 16. јун. „Љубав и филозофија“, весела игра, прерадио Божидар Недељковић, Јавор, 1862, бр. 18, с. 144; А-м, У среду, 15. авг. „Доктор Зољић“, шаљива игра у пет радњи од Бенедикса, посрбио Јован Хаџић, Србски дневник, 1862, бр. 65; А-м, Србско народно позориште, Н. Сад, 1. VII 1862. „Љубоморна жена“, Даница,  1862, бр. 19 , с. 315; А-м, Нови Сад, 13. септембра: „Жена што кроз прозор скаче“ од Скриба, превео Л. Костић,  Србски дневник, 1862, бр. 73; А-м, У недељу 9. септ. „Женски непријатељ“, шаљива игра у једној радњи од Бенедикса, превео Ј. Хаџић и „Жена што кроз прозор скаче“ од Скриба, превео Л. Костић, Јавор, 1862, бр. 25, с. 208 ; А-м, Србско народно позориште. Н. Сад, 29. VIII 1862. г. „Инкогнито“, Даница, 1862, бр. 25, с. 411-412; А-м,  Србско народно позориште, Н. Сад, 14. IX 1862. г. „Сплетка и љубав“, Даница, 1862 , бр. 26, с. 428; А-м, У четвртак 19. децембра „Херцег Владислав“, Србски дневник, 1863, бр. 231; А-м,  Србско народно позориште, Темишвар, 29. VII 1863. „Заручник и заручница у једној особи“, Даница, 1863, бр. 32, с. 511; А-м, У петак 20. децембра „Мушки метод и женска мајсторија“, Србски дневник,  1863, бр. 231; А-м,  Србско народно позориште,  Кикинда,  15. IX 1863. „Сеоба Србаља“, Даница, 1863 , бр. 39, с. 623; Л. Дотлић, Глумица Јованка Кирковић – прва љубав Лазе Костића, Календар МС за 1956. годину, НСад, 1955, с. 92-96, прештампано у књизи Из нашег позоришта старог под насловом Заноси и разочарања Јованке Кирковић, НСад  1982, с. 186-194.

П.