КЛАЈН Хуго – неуропсихијатар, редитељ и књижевник (Вуковар, 30. IX 1894 – Београд, 2. XII 1981). Основну школу и гимназију завршио је у Вуковару. Медицину је дипломирао у Бечу, а неуропсихијатрију специјализирао у Немачкој, Аустрији и Француској. Пре рата је радио као неуропсихијатар у неколико београдских клиника и објавио више студија из области неуропсихијатрије и психоанализе. Био је један од најистакнутијих следбеника и тумача Зигмунда Фројда код нас. Још 1909. почео је да објављује књижевне прилоге у часописима, а нешто касније и позоришне критике. Други светски рат провео је у Бгду у илегалности и за то време превео Шекспирове комаде Краљ Лир, Млетачки трговац и Много вике ни око шта. После ослобођења посветио се углавном позоришту. Објављивао је театролошке студије, есеје и критике, писао либрета (Покондирена тиква по Ј. Стерији Поповићу, за коју је музику компоновао Миховил Логар), а као редитељ НП у Бгду поставио је на сцену низ дела наше и светске драмске литературе. Био је један од најомиљенијих и најзначајнијих професора режије на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Бгду. Оснивач је Шекспировог друштва у Бгду 1964. Његова делатност нераздвојно је везана за НСад и Стеријино позорје. Био је референт на Јавној трибини Позорја: „Југословенски позоришни стил и савремени сценски израз“ (1957), „Наше позориште данас и проблеми уметничког стварања“ (1972), „Театар и публика“ (1974), члан Главног одбора СП (1973-1981), а 1968, 1969. и 1970. председник Оцењивачке комисије ЈПИ. Ценећи његов изузетни допринос нашем савременом театру, Главни одбор СП доделио му је 1970. Стеријину награду за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе. За плодан стваралачки рад добио је 1978. и највише признање код нас – Награду АВНОЈ-а. Одликован је Орденом рада са црвеном заставом. На сцени СНП изведена је његова драматизација Веселиновићевог романа Хајдук Станко. У својим сећањима К. каже да је идеја о драматизацији овог романа настала непосредно по ослобођењу Бгда, у разговору са песником Јованом Поповићем, тадашњим директором Драме НП Бгд. Наиме, почетак рада Позоришта код Споменика ваљало је обележити неким делом из наше историјске прошлости које би, у време још незавршених операција за ослобођење земље, могло истовремено деловати и мобилизаторски. Избор је пао на Хајдук Станка, а драматизација, чији је текст требало да буде што пре завршен, поверена је К. Основну идеју од које је требало поћи није му било тешко да пронађе у роману, пошто је вера у снагу сопственог народа његова најсугестивнија страна, а највећа и најтрајнија вредност „онај веома светли патриотизам, бодар животном ведрином и крепак етиком која је наслеђе тешких народних борби за опстанак, у којој су највиши идеал слобода и достојанство човека, онај патриотизам који спонтано, као из крвотока избија из овог дела. Ношен великом вером у снагу народа, заносом надахнутим народном поезијом и живим предањем, роман Хајдук Станко је прешао оквире мачванског и локалпатриотизма и разумљиво је што је постао најраширенија народна читанка борбе за слободу у српском народу“ (В. Глигорић). И, заиста, само у историјским подударностима времена различитих, али истоветних по борбеној срчаности свенародног устаничког чина, могу се изналазити евентуална оправдања за стављање ове драматизације и на репертоар СНП. По свим другим карактеристикама она је остала несрећно везана уз роман потенцирајући својом сценском илустративношћу још више његове многобројне мане и недостатке: психолошку наивност, карактеролошку недореченост, композициону искиданост или дијалошку неспретност, којој се, својевремено, тако издашно и са много цинизма наругао Матош. Уколико су, пак, негде и чињена одступања не би ли се надоградио и употпунио Веселиновићев текст (нпр. завршни призор V слике), онда је то произлазило не из унутарње потребе него из жеље за екскламацијом, за емитовањем и перцепцијом ликова националних хероја (Обреновићи, Чупић, Ненадовић), што је и морало довести до несклада са ранијим сценама. Због тога је К. драматизација с тезом, стварана пребрзо, доста штура, стереотипна и не баш инвентивна слика романа.

БИБЛ: Ј. Веселиновић, Хајдук Станко, драматизовао Хуго Клајн, Бгд 1949; Основни проблеми режије, Бгд 1951; Живот двочасовни, Бгд 1958; Шекспир и човештво, Бгд 1964; Појаве и проблеми савременог позоришта, НСад 1969.

ЛИТ: А-м, Драматизација „Хајдук Станка“, Борба, 3. IV 1945; М. Ђоковић, Драматизација „Хајдук Станка“, Политика, 25. III 1945; А-м, „Хајдук Станко“ седма премијера Српског народног позоришта, Дневник, 23. II 1954; Ј. Виловац, Једно солидно остварење – „Хајдук Станко“ на новосадској сцени, Новосадски дневник, 3. III 1954; Ј. Путник, Уместо рецензије „Хајдук Станка“, НС, 1954, бр. 75-76; Е. Финци, Више и мање од живота, I, Бгд 1955, с. 55-59; М. Радоњић, Сценско транспоновање литературе, Сцена, 1972, бр. 3-4, с. 141-166.

М. Р.