КНЕЖЕВИЋ Јован – глумац, управник позоришних дружина (Врањево, 26. IX 1818 – Врањево, 2. VI 1864). Потиче из трговачке породице, отац Мојсије и мајка Софија. Отац је, као и сви тамошњи трговци, припадао позоришном покрету. Основну школу завршио је у родном месту, данас је то део Новог Бечеја, а у Кечкемету је завршио шесторазредну латинску гимназију 1837. По повратку у Врањево радио је као општински чиновник. Касније је отишао у Згб, где је радио као подрумар. У време Буне 1848/49. једно време је био у затвору у Коморану због уништавања општинских протокола. Вративши се у Врањево обављао је девет г. дужност месног полицијског капетана. За време боравка у Кечкемету имао је прилику да посећује професионално позориште, а верује се да је и глумио за време школовања. У Врањеву је 1844. прикупио дилетанте и са њима отишао у Нови Бечеј, где се удружио са трупом Лазара Миросављевића Лале која је 1845. играла у Великој Кикинди; затим је исте г. играо у Дилетантском друштву у Згбу, па код Н. Ђурковића (в) у Панчеву и Бгду од 15. V 1847. до 9. III 1848. Покушао је 1857. да оформи трајну дружину са Л. Миросављевићем, али им је то забранио гувернер Врховне земаљске управе у Темишвару генерал Кромберг, па је отишао у Бгд, у Прапорчетовићево Омладинско позориште. У Српском Чанаду је крајем септембра 1860. основана позоришна трупа под управом Стевана Протића и Андрије Путића. Врло брзо, октобра 1860, К. је преузео ту дружину, постао је њен директор, потпуно је професионализовао и са њоме путовао по Банату, Срему и Бачкој. У дружини су између осталих били: Димитрије Ружић, Никола Недељковић, Ђура Рајковић, Димитрије Марковић, Никола Зорић, Васа Марковић, Коста Хаџић, Лаза Поповић, Михајло Рацковић, Михајло Гавриловић, Младен Цвејић, Стеван Чекић, Љубица Поповић, Јован Путић, Милева Рајковић, Милица Грунчић, Драгиња Данкулов, Драгиња Поповић, Михајло Рац. Кнежевићева трупа је 23. XI 1860. дошла у НСад,  где је до 20. XII приказала 13 драма, од којих чак пет Стеријиних. Представе су приказиване у дворани „Код царице Јелисавете”: Ајдуци Ј. Ст. Поповића 26. XI; Владислав краљ бугарски Ј. Ст. Поповића 27. XI; Стјепан Шубић или Бела IV И. Кукуљевића Сакцинског 29. XI; Неста блага, неста пријатеља Л. Лазаревића 1. XII; Дивљаци или Фернандо и Јарика Ј. Вујића 3. XII; Лажа и паралажа Ј. Ст. Поповића 4. XII; Скитничка конфузија М. Живковића 8. XII; Торете Марта Р. Станковића 10. XII; Пијаница Н. Ђурковића и прочитана је једна сцена из књиге Родољубац 11. XII; Великодушјеи благодарност Побратића 14. XII; Владимир и Косара  Л. Лазаревића 15. XII; Два оца Н. Ђурковића 17. XII; Зла жена Ј. Ст. Поповића 18. XII и Кир Јања Ј. Ст. Поповића 20. XII. У „Србском дневнику” су редовно објављиване критике, углавном похвалне, о свакој представи. Гостовање његове трупе у НСаду био је повод Ј. Ђорђевићу (в) да напише чланак о потреби оснивања СНП у којем позива све Србе да помогну ту акцију. На представи Кир Јање дошло је до оштећења зида дворане, па је трупа остала без сале за играње. Због тога су кренули на турнеју у Руму, Сремску Митровицу, Земун, Велики Бечкерек и Стари Бечеј. Познато је да су у Великом Бечкереку боравили од 26. III до 16. V 1861. и да су у тамошњој позоришној згради давали Ајдуке 26. III и Бој на Косову 28. III „пред пуном кућом и на опште задовољство”. Поред већ поменутих чланова у трупи су тада били и Исајловић, Стефановићка и Таназевићка. На репертоару су биле све старе представе. О овом гостовању писане су рецензије у локалном листу „Grossbetcskereker Wochenblatt”, а критичар је био врло строг у описивању представа. У НСад су се вратили 10. VII 1861, а представе су играли у арени „Код зеленог венца”. Овај боравак у НСаду није био успешан као претходни – без нових представа, исцрпљени дугом турнејом нису успели да привуку публику и трупа је запала у кризу. Имали су великих новчаних потешкоћа па је К. хтео да снизи плате глумцима. Незадовољни глумци, њих деветоро: Д. Ружић, Д. Марковић, Н. Недељковић, К. Хаџић, М. Гавриловић, М. Рац, М. Цвејић, С. Чекић и Д. Поповић су 15/27. VII 1861. поднели молбу Српској читаоници у НСаду да их прими под своје окриље. Већ сутрадан је одржана седница Читаонице којом је председавао Светозар Милетић (в) и на којој је донета одлука о оснивању СНП. Међутим, сигурно да није само смањивање плата допринело распаду трупе него можда и првенствено акција Ј. Ђорђевића о оснивању сталног српског професионалног позоришта. Уз К. су остали једино Лаза Поповић и Ђура и Милева Рајковић. Они су отишли у Врањево, где је он формирао нову трупу коју су чинили: Сима Јелић, Срета Милованчев, Тоша Пинтеровић, Јован Поповић, Драгиња Данкулов и Милош Цветић. Све до краја 1862. трупа је била стално у покрету. Гостовали су у Сомбору, Србобрану, Великој Кикинди, Мокрину, Сенти, Кањижи, Вршцу, Темишвару и Чакову. За време гостовања у Србобрану у зиму 1861/62. трупа је срдачно дочекана и све представе су биле добро посећене, а њен утицај на тамошњи живаљ је био толики да су после њиховог одласка саставили своју дилетантску трупу, мада су сви чланови били неписмени. Трупа је распуштена у Чакору у јесен 1862. наводно због К. болести, али он је ипак још неко време играо. Тражио је дозволу 1863. за гостовање у Будиму, али се тешко разболео па до гостовања није ни дошло. У „Србском дневнику” објављена је вест о његовој смрти: „Познати управитељ приватног позоришног друштва Јован Кнежевић преставио се 3 т. м. у Врањеву после дужег боловања. Покојник има лепи заслуга око подизања (Талијиног) храма у народу србском. Лака му земља”. Поред тога што је био власник трупе, он је првенствено био глумац и редитељ неоспорног талента. Истицао се у карактерним улогама. Такође се бавио и писањем па је после његове смрти нађена драма у два чина Великодушност и благородност коју је играо са својом трупом. Ту драму је његов син Душан, учитељ, послао за награду МС, али ју је на основу оцене Милана Андрића Књижевни одбор одбио. Немерљив је К. значај и допринос у историји српског позоришта. Прве иницијативе о потреби оснивања СНП настале су баш у време када је Кнежевићева трупа давала представе у НСаду. Његови синови су 1883. водили полемику са др Стевом Павловићем јер није истакао К. као зачетника и творца српског позоришта у својој књизи Срби у Угарској и 1884. са Андријом Путићем због чланка Како је настало Српско народно позориште, који је објављен у „Бачванину”, бр. 14, у којем каже да је стварање Дилетантског позоришта у Чанаду заслуга његова и Протићева, а да је после растурања те трупе оснивање Кнежевићеве дружине од другоразредне важности. Његова највећа  заслуга сигурно је што је будио љубав и ширио интересовање према позоришту у свим местима у којима је гостовао са трупом, али не мала заслуга је и његов редитељски рад са дилетантима које је глумачки обучавао. Рад Српског театралног друштва под његовим вођством сматра се прекретницом у развоју позоришног живота међу Србима јер је од већине чланова његове трупе настало прво професионално српско позориште.

ЛИТ: А-м, Јован Кнежевић, Даница, 1864, бр. 28, с. 448; Душан К., Народна просвета, Застава, 1877, бр. 172, с. 3; Д. Кнежевић, Нешто о нашем позоришту, Наше горе лист, Панчево 24. II 1885, бр. 8, с. 1; Ђ. С(танковић), Нешто о постанку српског народног позоришта, Позориште, НСад 1886, бр. 44, с. 174 и бр. 45, с. 177; А-м, Повист С. Н. П., Суботичке новине, 15. IV 1894, бр. 16, с. 1; Б. Ролер, Кратка историја нашег Срп. Нар. Позоришта, Јединство, 3. VI 1921; Б. Ковачек, Јован Ђорђевић, НСад 1964, с. 199, 202, 208, 209, 213, 214, 233, 244, 252, 259, 260, 356.

М. Л.