КНЕЖЕВИЋ Лазар – професор и преводилац (Јагњило, Србија, 12. VIII 1876 – Београд, 11. II 1932). Рођен је у земљорадничкој породици. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију у Бгду (1895). Студирао је на Филозофском факултету Велике школе у Бгду (Историјско-филолошки одсек) и изучавао, поред српског језика и књижевности, француски, пољски и руски. Дипломирао је 1899. и одмах отишао у Париз на једногодишње усавршавање у француском језику. Од 1. IX 1901. до краја 1911. радио је као суплент па професор у гимназијама у Бгду, Врању и Крушевцу. Од 1912. до 1915, са краћим прекидом непосредно после балканског рата када је био просветни инспектор за Брегалничку област у Велесу, био је на дужности секретара Министарства просвете у Бгду. Напустивши Бгд 1915, са српском војском се повлачио кроз Албанију. По наређењу Министарства просвете, из Скадра је, са 440 ученика, отишао у Француску и до краја рата био је просветни делегат у Ајачију на Корзици. По повратку у Бгд поново је био у Министарству просвете, најпре инспектор а затим начелник Општег одељења. Једно време је обављао дужност управника Државне штампарије. Крајем 1922. именован је за директора Прве београдске гимназије и на тој дужности остао је до смрти. Као ђак гимназије припадао је генерацији Јована Скерлића (1877-1914), за којег га је трајно везивало искрено пријатељство. Учествовао је у раду Комисије за израду школских закона, Просветног савета и Сталне испитне комисије за полагање професорског испита. Двапут је био председник Београдске секције Професорског друштва и оба пута представљао Секцију на међународним професорским конгресима – 1924. у Варшави и 1928. у Букурешту. Говорио је француски, пољски, руски, чешки и енглески. Од 1899. до краја живота бавио се књижевним радом. Преводио је приповетке и романе пољских писаца (А. Шимањски, Г. Даниловски, С. Жеромски, И. Маћејовски, А. Мицкјевич, Е. Ожешкова, Б. Прус, В. Рејмонт, М. Родјевичувна, Х. Сјенкјевич, В. Сјерошевски, Ј. Словацки) и објављивао их у часописима „Нова искра“, „Дело“, „Звезда“, „Српски књижевни гласник“, „Одјек“, „Босанска вила“, „Мисао“, „Будућност“ и „Венац“, али и у засебним књигама. Објавио је неколико оригиналних радова из педагогије и пољске књижевности. Штампан му је велики Француско-српски речник (1927). За репертоар српских позоришта превео је Просидбу А. П. Чехова (изведено у НП у Бгду 1913) и комад Њих четворо Габријеле Запољске, који је у СНП изведен 1919.

ЛИТ: М. Ибровац, „Просидба“ од А. Чехова и „Њих четворо“ од Габријеле Запољске, Српски књижевни гласник, 1913, бр. 7, с. 532-535; Ј. Живановић, Лазар Р. Кнежевић 1876-1932, Гласник Југословенског просветног друштва, 1931/32, бр. 7, с. 683-687; Б. Ђ. Бошковић, Говор на погребу Л. Р. Кнежевића 12. II 1932, Гласник Југословенског просветног друштва, 1931/32, бр. 7, с. 687-688; Библиографија превода Л. Р. Кнежевића, Венац, Бгд 1931/32, бр. 7, с. 536-538; Ђ. Анђелић, Извештај Прве мушке реалне гимназије у Београду за школску 1931-32, Бгд 1932, с. 64-67.

М. Н.