КЊИЖАРА БРАЋЕ М. ПОПОВИЋА У НОВОМ САДУ – Браћа Поповићи, Ћира и Ђока, синови су Марка Поповића (1809-1881), пореклом Цинцарина, некадашњег цехмајстора ћурчијског заната, житарског трговца и потоњег „спекуланта“ (= пословног човека) новосадског, председника Стрељачког друштва, Задруге Срба занатлија и Српске читаонице у НСаду, који је био на гласу као човек врло сналажљив, послован али и немирног духа, у свако доба спреман да се са другима сукобљава и парничи. Константин Поповић Комораш био му је стриц. Ћира (Кирило) Поповић (Нови Сад, 30. IX 1839 – Нови Сад, 3. V 1912) свршио је у НСаду српску и грчку основну школу, затим реалку и трговачку школу, па је после тога био трговачки помоћник. Доцније је, с једним компањоном, имао трговинску радњу. Члан Економског одсека ДСНП био је 1862-1863, 1872-1875, 1886-1887. и 1893-1904, а био је и почасни члан ДСНП. Ђока Поповић (Нови Сад, 21. X 1846 – Будимпешта, 22. III 1907) вероватно је, као и старији брат, изучио за трговца (заједно су држали две циглане у НСаду). Био је потпредседник Српског трговачког удружења. Члан ДСНП био је од 1878. За члана Економског одсека ДСНП биран је 1886-1887, 1891-1892. и 1894-1904. Скоро две деценије био је благајник Месног позоришног одбора у НСаду и у том својству прикупљао претплату и у својој књижари продавао улазнице за представе СНП. Браћа М. Поповићи отворили су 1875. књижару и почели са издавањем књига, а од 1886. имали су и своју штампарију. Књижара је о своме трошку, као издавач у заједници са СНП, штампала следеће позоришне комаде из едиције „Зборник позоришних дела“ (в):

Школски надзорник – Косте Трифковића (II издање, 1876); Шаран – Јована Јовановића Змаја (II издање, 1876); Честитам (II издање) и Мила (две једночинке) – Косте Трифковића (1884); Француско-пруски рат – Косте Трифковића (II издање, 1891); Максим Црнојевић – Лазе Костића (II, поправљено издање, 1887); Љубавно писмо – Косте Трифковића (II и III издање, 1884? и б. г.); Ромео и Јулија – В. Шекспира, у преводу Л. Костића (1876); На Бадњи дан и Пола вина пола воде (две једночинке) – Косте Трифковића (1876); Пркос – по Р. Бенедиксу посрбио Ј. Андрејевић (Јолес), (два издања: 1877. и, друго, б. г.); Рукавица и лепеза – Бајара и Соважа, у преводу Филипа Оберкнежевића (1878); Фрише фире – Косте Ристића (Милана Савића), б. г.; Несуђени – Милана Јовановића (Морског), (1881); Еј, људи, што се не жените или Под папучом – по немачком, Ј. Розена, за српску позорницу прерадио Бранко М. Јовановић (1884); Стрелан – Ф. Халма, превео Јован Грчић (вероватно: 1885); Суламка – Е. Кајма, превео Благоје Бранчић (1885); Милош Обилић у Латинима – Милорада П. Шапчанина (само II издање, које је изишло под овим насловом; вероватно: 1886); Отело – В. Шекспира, превели Гига Гершић и Антоније Хаџић (1886); Пера Сегединац – Лазе Костића (1887); Мој џеп – Мите Калића (1887); Преки лек – Мите Калића (1889); Свекрва – Мите Калића (1889); Робијашева ћерка – А. Вилбранта, превео Јован Грчић (1889); Роман сиромашног младића – О. Фејеа, превео Светозар Савковић (1890); Војнички бегунац – Е. Сиглигетија, превео Радивој пл. Стратимировић (1891); Граничари – Јосипа Фрајденрајха, за српску позорницу удесио Антоније Хаџић (1891); Маркова сабља – Јована Ђорђевића (1900); Ретка срећа – Милеве Симићеве (1900); Вилењак – оперски либрето Ф. Кинда, превели Јован Грчић, Благоје Бранчић и Милан Димовић, музика (К. М.) Вебера (1900); Обичан човек – Бранислава Ђ. Нушића (1902); Лек од пуница – Дон Манујела Хујана Дијане, прерадио краљ Лауш Баварски, превео Јован Грчић (1903); На станици и Игра с ватром (две једночинке) – Милана Савића (1905); Сеоска лола – Е. Тота, за српску позорницу прерадио Стеван Дескашев (1905); и Амелија, Меланија и Ђурђевићи (три једночинке) – Милана Савића (1905). Рачунајући и поновљено, друго, односно треће издање двеју свезака, Књижара Браће М. Поповића је, заједно са СНП, издала 35 свезака „Зборника“, са укупно 38 наслова односно различитих позоришних комада. Од ових издања они су у три маха као засебан прилог, са посебном пагинацијом, додали својим календарима по један примерак драмског дела, и то: „Бачванину“ за г. 1890. Свекрву Мите Калића, „Бачванину“ за г. 1891. Преки лек истог писца и „Сремцу“ за г. 1891. Љубавно писмо Косте Трифковића. Повод за штампање Маркове сабље Јована Ђорђевића, написане још 1872, нису били само родољубив гест ових спретних књижара и њихова пажња према заслужноме Ј. Ђорђевићу, него и корисна иницијатива њих двојице као функционера ДСНП за придобијање нове публике СНП: ђаци новосадских школа који су 23. II 1900. били на представи Маркове сабље добили су од издавача по један штампани примерак овог дела на дар. Својим учешћем у издавању „Зборника“ Браћа М. Поповић знатно су помогли не само СНП него и развитак позоришног живота Срба у Угарској, поготову ако се има у виду да су издали још и приличан број драмских дела ван  „Зборника“: Адам и берберин први људи, шаљива игра у четири радње, написао Јаков Игњатовић, 1881; Тврдица или Кир Јања, шаљива игра у три чина, написао Јован Стерија Поповић, 1884; Покондирена тиква, шала у три чина, написао Јован Стерија Поповић, 1884; Лажа и паралажа, весело позориште, (поправљено по данашњем правопису), написао Јован Стерија Поповић, 1884; Жртва Аврамова, превео с грчког Вићентије Ракић, друго, поправљено (новосадско) издање по данашњем српском народном језику, 1884; Горски вијенац, историјски догађај при свршетку XVII вијека, написао Петар Петровић Његош, 1885; Зидање Скадра на Бојани, позоришна игра у четири чина, написао Ђуро Т. Перовић, 1887; Зла жена, весело позориште у три дејствија, написао Јован Стерија Поповић, 1887; Каврга, слика из живота српског народа у Славонији у три радње, написао Јован Грчић, 1888; Дубравка, приказање у три чињења, написао Иван Фрањин Гундулић, 1888; Женидба и удадба, позоришни одломци у три одељења, написао Јован Стерија Поповић, 1889. (део тиража овог издања придодат је Календару „Ласта“ за просту годину 1890, са засебном пагинацијом); Полаженик, позоришна игра за децу у једном чину, својим ученицима написала Милева Симићева, 1891; Силом берберин, шала са села у једном чину, написао Јоца Јанковић. (У календару „Годишњак“ за годину 1892), 1891; Из привидна света, три шаљиве игре: Добре воље, На леп начин, Цар проводаџија, написао Милан Савић, 1901; Девојачка клетва, слика из народног живота у четири чина с певањем, написао Љубинко (Петровић), 1903; Одсудни тренутци, пет позоришних дела (На станици, Игра с ватром, Амајлија, Меланија, Ђурђевићи), 1904; Као вереници препоручују се, шаљива игра у једном чину, написао Ернест Вихерт, с немачког превела Марија Ђ. Поповић, НСад б. г.; Три бекрије, шаљива игра у три радње с песмама, прерађено с немачког, б. г. Књижара Браће М. Поповића објавила је, дакле, ван „Зборника позоришних дела“ још 17 свезака позоришних комада и један драмски спев, са укупно 24 наслова, што значи да је ова издавачка кућа, колико се могло утврдити, учествовала у издавању односно издала 52 свеске драмских дела и један драмски спев, са укупно 62 наслова. Такође су издали (НСад 1903) и једну свеску нотног материјала Шеснаест српских позоришних песама „за певање уз гласовирску пратњу“, штампану у Бечу, која садржи песме из комада које је изводило СНП (Војнички бегунац, Вилењак, Каврга, Саћурица и шубара, Низ бисера, Стари бака и његов син хусар, Суботићев Милош Обилић, Граничари, Јабука, Крајишкиња). Књижарско-издавачки рад Браће М. Поповић није увек био праћен признањима. Замерана им је претерана пословност, односно што су улазили и у разне друге, најчешће спекулативне послове, дијаметрално различите по врсти и друштвеном значају но што су издавање и продаја књига. Остаје ипак да се кад-тад провери да ли је тачна тврдња о њима као књижарима и издавачима „да су на овај посао гледали истим очима као и на радњу нирнбершке робе, као и на печење цигаља“ (В. Стајић). Ако се, међутим, погледају спискови издања које су као књижари огласима нудили на продају, и књига које су сами издали, не би се о њима могао изрећи такав суд. Поготову се без двоумљења може рећи да су издањима дела драмске књижевности задужили нашу позоришну културу као ретко који издавач њиховог времена.

ЛИТ: В. Јовановић, Библиографија српско-хрватске драмске књижевности, Споменик СКА, други разред, 38, Бгд 1907, с. 1-127; А-м, † Ђока М. Поповић, Браник, 24. III (6. IV) 1907, с. 3; В. Стајић, Новосадске биографије, IV, НСад 1939, с. 181-183; Т. Милитар, Штампарство у Војводини, НСад 1940, с. 33; В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, II, НСад 1951, с. 221; Д. Кириловић, Каталог Библиотеке Матице српске, II – Српске књиге (1848-1886), НСад 1955.

Л. Д.