КОЧИЋ Петар – приповедач и драмски писац (Стричићи код Бања Луке, 29. VI 1877 – Београд, 27. VIII 1916). Потиче из свештеничке породице, али се отац Јован, ускоро по К. рођењу, закалуђерио у манастиру Гомјеница. Основно знање и писменост почео је стицати код оца у манастиру. Основну школу завршио је у Бањој Луци као најбољи ученик у разреду 1891, а исте г. се уписао у сарајевску гимназију. Укључио се у политички живот, иступао против аустроугарске власти, због чега је, при крају 4. разреда гимназије, маја 1895. искључен из школе и протеран у Бању Луку, одакле је одмах емигрирао у Бгд, где је наставио школовање и матурирао (1899). У београдском листу „Подмладак“ (бр. 16, 1898) штампане су његове прве песме. Уписао се 1899. на Филозофски факултет у Бечу, где се све више укључивао у политику, изграђивао као писац и често наступао у друштву „Зора“. Дипломирао је 1904, па се вратио у Босну, али није успео да се запосли. Службу је добио у Скопљу, постао је наставник 1905, али је убрзо дошао у сукоб са црквеним властима јер је стао на страну сиротиње те је напустио Скопље и отишао у Сарајево. Бавио се политичким радом и новинарством и отвореном борбом против аустријских власти. Из Сарајева  је протеран 1906. у Бању Луку, где је покренуо и уређивао листове „Отаџбина“ (1907, 1908. и 1911) и „Развитак“ (1908). Око „Отаџбине“ је формирао политичку групу која се борила за сељачка права, због чега је скоро целу 1908,  после анексије, провео у бањалучким затворима. Био је посланик 1910. у Босанском сабору и вођа опозиционе групе, заступао националну оријентацију Срба и социјалне интересе сељаштва. После побуне сељака 1910. и војне интервенције Аустрије све  је чешће побољевао да би 1914. отишао у Србију на лечење; у душевној болници је као неизлечив болесник остао до смрти (у складу са последњом забелешком: „У ропству се родих, у ропству живех, у ропству, вајмех, и умријех“). Књижевну активност развио је у Бечу, честим појављивањем у друштву „Зора“. Прву збирку приповедака С планине и испод планине штампао је 1902, а у њој је објавио седам приповедака. Сарађивао је и објављивао у периодичним публикацијама „Босанска вила“, „Нова искра“, „Српски књижевни гласник“, „Нови Србобран“, „Политика“, „Дело“, „Дан“ и другде. Објавио је 1904. најпре причу Туба, а затим је, на састанку српског друштва „Зора“, прочитао познату драму Јазавац пред судом, за коју је добио многобројна признања и исте г. је објавио у својој другој збирци приповедака. У његовој прози доминирају социјални проблеми и слободарске идеје са импресивним сликањем беде друштвених прилика и отпора тиранији. К. опус обухвата 37 приповедака, 27 чланака  и приказа, 15 говора у Босанском сабору и 4 интерпретације. СНП је 1919. извело његовог Јазавца пред судом.

БИБЛ: С планине и испод планине, Беч 1902, Згб 1904, Бгд 1905; Јазавац пред судом, Бгд 1906; Јауци са Змијања, Згб 1910; Суданија, Сарајево 1911; Ракијо мајко, Сарајево 1913; Целокупна дела, Бгд 1928, 1931; Сабрана дјела, Сарајево 1967.

ЛИТ: В. Ћоровић, Јазавац пред судом, Српски књижевни гласник, 1910, књ. 24, с. 118-123; Ј. Дучић, Петар Кочић, ЛМС, 1912, књ. 288, с. 70-88; Т. Крушевац, Петар Кочић. Студија, 1951; В. Чубриловић, Петар Кочић и његово доба, 1953; А-м, Кочићеви књижевни радови, Билтен Друштва библиотекара БиХ, 1956, бр. 3-4, с. 71-78; Н. Новаковић, Кочићев „Јазавац пред судом“, Књижевност и језик у школи, 1956, бр. 6-7, с. 334-341; Г. Бановић, Петар Кочић, 1956; Р. Димитријевић, Живот Петра Кочића, 1965; И. Андрић, Земља, људи и језик Петра Кочића, предговор у: Јазавац пред судом, 1971; Д. Арежина, Биљешка о писцу, у: Приповијетке, 1976, с. 225-229.

Д. Н.