КОЛАШИНАЦ Станко – драмски глумац (Београд, 21. X 1886 – Бања Лука, 23. V 1960). Први пут је ступио на сцену 1903. у НП у Бгду и у њему се задржао до 1906. На усавршавању глуме у Будимпешти био је 1907. Од 1908. до Првог светског рата играо је у путујућим дружинама Јована Јаноша Марковића, Петра Ћирића, Косте Делинија и Михаила Лазића Чичка. После рата, од 1918. до 1921, заједно са супругом глумицом Ковиљком К. (в), глумио је у путујућој дружини Љубомира Рајичића Чврге, од 1922. до 1923. у НК у Осијеку, од 1923. до 1924. у НП у Сарајеву, од 1924. до 1925. у НК у Сплиту, од 1925. до 1926. у Подрињском повлашћеном позоришту Душана Животића, од 1926. до 1928. у СНП у НСаду, од 1929. до 1930. у „Орфеуму“ Бране Цветковића у Бгду и у Београдској оперети Радослава Веснића и Јована Србуља, од 1930. до 1931. у Градском позоришту у Пожаревцу, од 1931. до 1933. у НП на Цетињу, 1933. у Повлашћеном путујућем позоришту Николе Динића, Станоја Душановића и Добривоја Раденковића, 1934. у Малом позоришту Душана Животића у Бгду, од 1. IX 1935. до 31. III 1936. у Градском позоришту у Крагујевцу, од 1936. до 1938. у НП у Бањој Луци, од 1. VIII 1938. до 31. VII 1939. у НПДб, од 1. VIII 1939. до 1. II 1943. у Уметничком позоришту у Бгду, од 1943. до 1945. у НП у Бгду, од 1945. до 1946. у НП у Суботици и од 1946. до пензионисања, 1951, у НП у Сарајеву. У Бањој Луци је извесно време  радио и из пензије – и као редитељ и као глумац. Двадесетпетогодишњицу глумачког рада прославио је 5. VI 1932. у НП на Цетињу улогом Мите Крадића у Сеоској лоли, а педесетогодишњицу 7. II 1953. у НП у Бањој Луци као Милија у Сеоској учитељици. Одликован је Орденом Светог Саве V степена и Орденом рада III степена. Био је одличан глумац широког и разноврсног стваралачког дијапазона – подједнако драмски, карактерни и комични, али, ипак, најбољи у карактерним и комичним улогама. Импозантне појаве, изванредно лепе и узорно правилне дикције, која се ретко могла чути на југословенским сценама, врло студиозан, тачан и брижљиво одмерен у изразу, па ипак особито неусиљен и природан, без претеривања и јефтиних ефеката, он је био заиста уметнички комплетан глумац високог ступња. Мало је српских глумаца његовог доба имало тако велику и толико разноврсну изражајну снагу од најпростије комике до узбудљивих драмских излива.

УЛОГЕ: Вираг-бачи (Вереница његовог величанства), Јован Чарнић (Дивљуша), Иво Црнојевић (Максим Црнојевић), Башлен (Господар од ковница), Милошевић (Вртлог), Ђорђе (Војвода Брана), Лорд Мелвил (Кин), Бег Пинторовић (Хасанагиница), Винце Панчи (Антонија), Дон Флоренцио (Вукодлак), Јованча Мицић (Пут око света), Хаџи Замфир (Зона Замфирова), Ујка Васа (Госпођа министарка), Председник општине (Вода са планине), Фјодор Павлович Карамазов (Браћа Карамазови), Агатон Арсић (Ожалошћена породица), Потпуковник Петар (На леђима јежа), Едмонд Фонтанж (Буцов), Сава (Каплар Милоје), Др Јашник (Признање).

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, Прича о Соњкину, Застава, 15. XI 1925; А-м, Народни комади, Comoedia, 1926, бр. 18, с. 27; А-м, Позориште г. Колашинца почиње у недељу са гостовањем у Петровграду, Дан, 1936, бр. 218, с. 4.

Б. С. С.