КОЊОВИЋ Јован – редитељ, драмски писац, директор Драме и управник СНП (Земун, 23. VII 1910 – Београд, 18. I 1985). Син композитора Петра Коњовића (в) и Милене рођ. Станишић. Прва два разреда основне школе учио је у Сомбору (1916-1918), а трећи и четврти у Земуну (1918-1920). Гимназију је похађао у Земуну 1920/21, у Сремским Карловцима и Згбу до 1927, у Суботици 1928/29. и у Сомбору, где је и матурирао (1929/30). Од школске 1930/31. до 1934/35. студирао је историју уметности на Филозофском факултету у Згбу, на којем је дипломирао 1935. Од 1935. до 1938. спремао је докторску дисертацију „Боја и облик у сценском простору“, коју је одбранио 1958, такође у Згбу. Књижевним радом почео се бавити још као гимназијалац, објавивши 1929. свој први састав у суботичком часопису „Књижевни север“. За време студија, крајем 1931, почео се бавити сценском делатношћу: укључио се у активност Драмског студија који су основали бивши ученици Глумачке школе, тада већ чланови ХНК у Згбу. Студио је уистину служио окупљању напредних позоришних уметника око КПЈ и у њему су били активни и Бранко Тепавац, Младен Ивековић, Отмар Креачић, Јосип Ђерђа, Хуго Клајн, Бела Крлежа, Божена Краљева, Јозо Лауренчић, Вјекослав Афрић, Љубиша Јовановић, Јожа Рутић, Ивка Кропш и други. Потом је био међу покретачима за формирање Пучког театра у Згбу, који је основан 1932. на иницијативу групе младих напредних радника и интелектуалаца-марксиста (у којој су још били Младен Ивековић, Јосип Ђерђа, Вилим Свечњак, Иван Хабунек, Маја Рукавина, Федор Ваић, Љубица Марић, Камило Томпа, Владо Хабунек, Ванда Вајнерт). Група је покренула лист „Преглед“, а заузимањем Пучког театра покренути су „Нови лист“ и „Глас Трешњевке“. Драму Мати Албина и њезина деца, која није извођена, написао је 1932. У Пучком театру је 1933. режирао сцене из драме Узрок Леонарда Франка, а доцније је припремио Цељске грофове Братка Крефта, али до извођења није дошло јер је полиција Пучком театру 1934. забранила рад; већина његових чланова прешла је тада у поново формирани Драмски студио, где је он 1935. приредио и режирао прогресивно интонирано Вече хорских рецитација. Био је један од покретача и члан редакције Библиотеке и часописа „Арс“ у Згбу (1936-1937). Прешавши у Бгд, радио је од 15. II 1938. до 17. IV 1941. као секретар директора Програма и редитељ Радио драме Радио Бгда, а од 15. V 1939. до 31. I 1943. био је члан руководства и редитељ слободно формираног Уметничког позоришта, којем је после тога окупатор забранио рад. Од 10. XII 1944. помагао је Жарку Васиљевићу (в) при обнови позоришног живота и формирању Војвођанског народног позоришта у НСаду, у којем је до 1. VI 1945. био редитељ, затим до 22. XI 1945. редитељ и в. д. секретара, а отада до 2. X 1946. драматург и редитељ. Од 30. X 1946. до 31. VIII 1947. је, по сопственој жељи, био ван службе (у међувремену је, као гост, у НП у Бгду режирао оперу Кнез од Зете П. Коњовића). Од 1. IX 1947. поново је у Војвођанском односно Српском народном позоришту: до 4. XII 1949. као директор Драме и редитељ, отада до 6. III 1952. је управник СНП, а затим, до 31. VIII 1957, редитељ Драме. Поред тога, од августа 1953. до краја јуна 1957. био је професор и директор Средње позоришне школе у НСаду. После тога дефинитивно напушта НСад и од 1. IX 1957. до 31. XII 1973, када је пензионисан, уредник је и редитељ Телевизије Бгд. Од студентских дана, а и касније, из студијских разлога је боравио у већини европских земаља (у некима и више пута), као и у САД и у Канади. При избору комада које је режирао К. је био и докраја остао велик поштовалац класичне драмске књижевности, домаће и стране. Већ на првој проби имао је јасно разрађену и, рекло би се, чврсту концепцију представе, и у току рада ју је, не одступајући од њене основне линије, сценски обликовао редукованим средствима глумачког изражавања, не оптерећујући ни ликове ни представу у целини сувишним појединостима. Иако, у основи, присталица реалистичког позоришта, умео је, кад год је за то налазио у тексту ваљане разлоге, да спретним режијским поступком остварује представе овлашно стилизоване, хуморно наглашене или гротескно дате. Поуздан зналац сценских стилова, с много успеха је у своје сценске реализације уносио дух и атмосферу времена и колорит средине у којој се радња комада догађа. Његове режије Дунда Мароја, Волпона, Дубровачке трилогије и Сплетке и љубави не само да су то увелико доказале, него спадају и међу најбоља сценска остварења у СНП после Другог светског рата. Режијском поставком поетске панораме Војводина дао је, за оно време, ефектну интерпретацију и модерну сценску визију одабраних песама војвођанских песника; био је то после рата, на нов начин, први приказ поезије у југословенским театрима. Његовом иницијативом и ангажовањем саграђена је 1945. у Католичкој порти у НСаду летња позорница и на њој су организоване, у част Године победе, Свечане летње позоришне игре; остварена су вишедневна гостовања Опере НП из Бгда (1945) и Опере СНГ из Љубљане (1946); покренут је позоришни лист „Војвођанска сцена“ (1946), чији је био и први уредник; ВНП је било тринаест дана на гостовању у Сомбору а петнаест дана у Суботици (1945). После тога ће гостовања СНП у војвођанским местима постати традиција. За време његовог управниковања покренуто је питање изградње позоришне зграде, па је грађење било и отпочето према пројекту инж. арх. Милорада Пантовића, али је убрзо обустављено; формиран је Балет (1950); новосадском Позоришту враћено је његово историјско име – Српско народно позориште и прослављена је 90-огодишњица СНП (1951). Путем „Наше сцене“ 1955.  јавно је покренуо питање оснивања државних амбулантних позоришта уместо већег броја скупих сталних театара који су постојали у мањим местима. С положаја уредника ТВ заузео се да се 1961. у оквиру VI Стеријиног позорја одржи такмичење радио и телевизијске драме, а 1962, у оквиру VII Стеријиног позорја, Први фестивал југословенске радио и телевизијске драме. Бавио се и књижевним и публицистичким радом. Писао је песме, драме, драматизације, приказе књига, ликовне и позоришне критике и друге чланке и студије из области позоришта. Радове је објављивао још и у овим листовима и часописима: „Дневник“ (Суботица), „Преглед“, „Нови лист“, „Глас Трешњевке“, „Арс“, ЛМС, „Војвођанска сцена“, „Наша сцена“, „Слободна Војводина“, „Позориште“ (НСад); својим радовима заступљен је и у алманасима, годишњацима и зборницима: „Братство“ (Сарајево), „Радничко-сељачки календар“, „Годишњак Матице српске“, „Војвођански зборник“ (I–II); био је у Згбу члан Редакције „Популарне библиотеке“ и „Гласа Трешњевке“. После Другог светског рата написао је три драме: На западним котама, Љубав је свему крива (награђена на конкурсу Савеза културно-просветних друштава Војводине, 1954) и Књиге на ломачи. Драматизовао је Кројцерову сонату (по Л. Н. Толстоју), Чудан свет (по Ј. Игњатовићу), Капетан капетану (према полицијској преписци из кнез Милошеве Србије), Беседу Својевољног ватрогасног друштва у Сомбору лета Господњег 1875; адаптирао је Туну Буњавила (по Ј. Козарцу). СНП му је приказало На западним котама (1953) и Љубав је свему крива (1954) и драматизацију Кројцерове сонате (1953). Ученици IV године Средње позоришне школе у НСаду извели су му, на испитној представи, Књиге на ломачи (1953). Његове драме изводила су још позоришта у Сомбору, Приштини (Српска драма) и Вршцу, а драматизације Уметничко позориште у Бгду и позоришта у Сремској Митровици, Сомбору, Атеље 212, ТВ Бгд и ХНК у Осијеку. Први је послератни редитељ код Срба који је велику пажњу поклонио нашем најстаријем драмском наслеђу. За ТВ Бгд адаптирао је драмске текстове: Дамон Г. Е. Лесинга (у преводу Доситеја Обрадовића), Блудница, апотекар и велики доктор Гаврила Стефановића Венцловића, Трагедија о паденију царства сербскаго Е. Козачинскога (према преради Јована Рајића), Терговци К. Голдонија (према преводу Емануила Јанковића), Крешталица А. Коцебуа и Слепи миш К. Ф. Хенслера (према посрбама Јоакима Вујића) и Вучићевци и књажевци (према делу Ђорђа Малетића). Одликован је Орденом рада са црвеном заставом (1958). СНП му је доделило своје највише признање – Златну медаљу „Јован Ђорђевић“ (1982). Урна са његовим посмртним остацима сахрањена је у Сомбору 16. III 1985.

РЕЖИЈЕ: Најезда, Жорж Данден, Сан летње ноћи, Десант у Норвешку, Коштана, Пигмалион, Скапенове подвале, Дундо Мароје, Острво мира, Волпоне, Дубровачка трилогија, Број 72, Максим Црнојевић, Сплетка и љубав, Зла жена, Еквиноцио, Ка новим обалама, На западним котама, Отело (Шекспир), Сумњиво лице, Нора, Наполеон и Велика Катарина, Кројцерова соната, Родољупци, Војводина (Б. Михајловић Михиз), Три бекрије, Севиљски берберин, Кнез од Зете.

БИБЛ: Сунце долази са истока (доцније: На западним котама), драма у три чина. Други чин, ЛМС, 1948, књ. 362, с. 322-338; Књиге на ломачи. Први чин (друга слика), ЛМС, 1951, књ. 367, с. 133-144; У славу деведесет година. Говорено о 90-годишњици Српског народног позоришта, ЛМС, 1952, књ. 369, с. 3-11; Боја и облик у сценском простору (Сто педесет година сценографије у Загребу, 1784-1941), Рад ЈАЗУ, 1962, књ. 326, с. 5-148, илустровано (и посебан отисак).

ЛИТ: Л. Дотлић, „Кројцерова соната“ у извођењу Уметничког позоришта из Београда, Дан, 30. III 1941; К. Георгијевић, Премијера „Најезде“, СВ, 19. III 1945; Б. П(етровић), Молијер: „Жорж Данден“, СВ, 30. VIII 1945; В. Поповић, „Дундо Мароје“ на новосадској позорници, ЛМС, 1948, књ. 362, с. 613; Б. Чиплић, „Волпоне“, комедија од Бен Џонсона, прерадио Стефан Цвајг, ЛМС, 1950, књ. 365, с. 224; Ј. Виловац, „Дубровачка трилогија“ на новосадској сцени, СВ, 22. IV 1951; Б. Чиплић, Поводом пет драмских премијера Војвођанског народног позоришта, ЛМС, 1951, књ. 368, с. 114; Ј. Путник, „На западним котама“, НС, 1953, бр. 70, с. 2; (Л. Дотлић), Портрети – Јован Коњовић, НС, 1954, бр. 84-85, с. 9; С. Лањи, „Љубав је свему крива“ – поводом премијере у Новом Саду, НС, 1954, бр. 90-91, с. 5; Т. Манојловић, Сомборски и новосадски уметници у Зрењанину, Дневник, 14. VII 1955; Д. Поповић, Две једночинке Бернарда Шоа, ЛМС, 1955, књ. 376, с. 501; Л. Павловић, Војводина у пјесмама, Ослобођење, Сарајево 8. IV 1957; Д. Поповић, Толстој-Коњовић, „Крајцерова соната“ – јубилеј Стојана Јовановића, Сцена и стварност, НСад 1959, с. 162-164; П. Циндрић, 80 година школовања глумаца у Загребу, 1881-1961, Згб 1963, с. 28, 30, 77; А-м, Нови Сад … „Кнез од Зете“ од Петра Коњовића, Сцена, 1966, бр. 6, с. 402; М. Татић, Сећање на стару Кућу – Редитељ Јован Коњовић, Позориште, НСад 1974, бр. 8, с. 14; Л. Дотлић, Годишњаци Војвођанског народног позоришта за сезоне 1945, 1945/46. и 1946/47. године, НСад 1981; А-м, Умро редитељ Јован Коњовић, Дневник, 19. I 1985; А-м, Умро Јован Коњовић, Политика, 19. I 1985; М. М., Преминуо Бата Коњовић, Политика експрес, 19. I 1985; М. К(ујунџић), Знање и сигурност, Дневник, 20. I 1985; Ј. Ћирилов, In memoriam Јован Коњовић, Политика, 21. I 1985.

Л. Д.