КОЊОВИЋ Милан – сликар (Сомбор, 28. I 1898 – Сомбор, 20. X 1993). Прве пејзаже насликао је још 1914, као ученик гимназије. Из школе је отишао на фронт, где је радио портрете војника. На академију у Прагу (В. Буковац) уписао се 1919, али је после другог семестра напустио студије и радио сâм, уз савете чешког сликара Ј. Зрзавог. Одушевљавали су га Ел Греко и О. Кокошка, што је већ тада указивало на експресионистичку предиспозицију његовог сликарског темперамента. У Бечу се школовао 1921/22, где је до њега допирао утицај Сезановог сагледавања света. И Пикасо је подстакао његову радозналост, па је 1922, за време летњег боравка у Сомбору, израдио серију слика с кубистичким обележјима. Уследила су путовања по градовима средње Европе; од 1924. је боравио у Паризу, прошао кроз атеље А. Лота и доживео фазу неокласицизма. Из ње ће остати неколико строго конструисаних актова с мало боје, инспирисаних Пусеновим класицизмом и Дереновим радовима из његове постфовистичке фазе. Ускоро, кроз још геометризовану форму претходне фазе, зазвучала је и боја, одмах фовистички чиста и смела. У Сомбору је 1926. приредио прву самосталну изложбу, а затим је излагао у Паризу, у Салону „D’Autome“. Од 1928. почиње његова „плава фаза“, а са њом наступа и његова зрелост. У то време настају његова прва уља на тему Војводине. Г. 1932. се дефинитивно враћа у Сомбор, где га затиче рат; следи заробљеништво у Оснабрику. После шест месеци враћа се кући. Од ослобођења је запослен као управник Народног музеја у Сомбору. Ради у свим сликарским техникама, укључујући и таписерију, мада истиче: „уље – то је материјал са којим живим и којим могу интегрално да се изразим“. Имао је преко 50 самосталних изложаба и учествовао на 122 заједничке изложбе у земљи и у иностранству (између осталих у склопу група „Облик“ и „Дванаесторица“). Париску „плаву фазу“ (1926-1931) смењује топла гама „жуте и црвене фазе“ (1931-1941), оплођена бојама пролећног и летњег војвођанског пејзажа, осветљена доживљајем мора са путовања у Дубровник и околину. Рат је, са заробљеништвом, затамнио палету, потиснуо присне теме, наметнуо гробља и просјаке (изложба „Људи“, 1951). Ослобођење је донело галерију војвођанских портрета, а „сива фаза“  (1945-1952), уз пејзаж, топле ентеријере и мртве природе са старим порцеланом. Од 1953. опет је на његовим платнима завладала боја у интензивним кроматским оркестрацијама, а доминантна тема остаје пејзаж. Стварајући и развијајући своју визију фовистичким замахом и експресионистичком емотивношћу, основни елементи су му боја – третирана замахом снажним до бруталности, у јаркој хроматској скали набаченој на платно у густом, сочном, пастозном намазу – и арабескна контура, редовно тамна, која је нужна арматура за обојене површине, те подсећа на витраже. Та и таква арматура скоро увек носи интензивну боју. И док боја и арабеска остају сталне вредности К. сликарства – као што је са малим изузетком и мотив увек исти: Војводина, њени пејзажи и плодови, њени људи и њихови домови – основни ликовни проблем мења се са његовим односом према предмету. Мада полази увек од њега, он га све више упрошћава и савлађује; синтетизирани доживљај куће, пласта сена, ђерма, сунца, жита… претвара се у ликовни симбол који у склопу К. сликарског ткања има одређену и речиту вредност. Идући овим путем приближио се апстракцији. Војводина и њени мотиви, тако транспоновани, постају слободни, новостворени облици уметникове страсне и драматичне визије родног краја, како је сâм то изразио: „Стварати својом визијом, на своме тлу, своје мотиве…“. У даљем развоју К. сликарство се повремено просветљавало и стизало до високих звучних тонова, раније непознатих, да би се поново згушњавало, а у свему томе континуитет је очигледан. Као гост је 1955. израдио сценографију за представу СНП Крвава свадба Ф. Г. Лорке у режији Ј. Путника.

ЛИТ: М. Кашанин, Изложба Милана Коњовића, СКГ, 1932, бр. 5; Б. Ловрић, Прашка изложба Милана Коњовића, Живот и рад, 1935, бр. 145; Б. Поповић, Изложба Милана Коњовића, СКГ,  1936, бр. 3; З. Кулунџић, Изложба слика Милана Коњовића, БОН, 1940, бр. 10; П. Крижанић, Сликарство Милана Коњовића, Политика, 1940, бр. 11.623; Ђ. Ораовац, Милан Коњовић, Уметнички преглед, 1940, бр. 8; И. Секулић, Аналитички моменти, Сликарство Милана Коњовића, значајан духовни лик Војводине, СКГ, 1940, бр. 4; М. Протић, Коњовић, НСад 1958; К. Амброзић, Четрдесетогодишњица Коњовићевог сликарства, Књижевне новине, 7. XI 1958; Г. Гамулин, Милан Коњовић, Израз, 1961, бр. 10; К. Амброзић, Милан Коњовић, Модена 1962 (на италијанском); Д. Рњак, Милан Коњовић и позориште, Позориште, НСад 1988, бр. 1, с. 18-19.

М. Нкј.