КОСТИЋ Лаза – песник, драмски писац, позоришни критичар, преводилац (Ковиљ, 12. II 1841 – Беч, 9. XII 1910). Пошао је у основну школу у Ковиљу, а завршио је у шајкашком селу Ђурђево, на немачком језику, као и два разреда реалке у Панчеву. Похађао је српску гимназију у НСаду, па будимску, немачку, где је матурирао. Завршио је правне студије на универзитету у Пешти. Докторирао је латински написаном тезом 1866. Радио је као професор гимназије у НСаду (немачки, мађарски, ботаника), па велики бележник (1867-1869) и сенатор (1869-1872) у Милетићевом магистрату НСада. Тителска општина бирала га је за свога заступника на народном сабору у Сремским Карловцима (1875-1876), али је свој мандат 1875. уступио Милетићу. Исте г. и следеће (1876) радио је интензивно као члан Позоришног одсека ДСНП. У међувремену је путовао у Париз на светску изложбу, у Москву на етнографску изложбу Словена, у Љубљани је био на југословенском састанку, где је заступао идеју еманципације југословенства од Аустроугарске, на Цетињу је учествовао у стварању тајног политичког савеза за ослобођење свих Срба, у Бгду је присуствовао проглашењу пунолетства кнеза Милана Обреновића. Политички веома активан, био је крајње подозрив према угарским властима, па је два пута хапшен (1869. и 1872). У време Херцеговачког устанка 1875, у току припреме рата против Турака, боравио је на Цетињу и у Бгду, па је поново ухапшен 1876. По изласку из притвора живео је у Бечу и у европским листовима навелико писао о ратним збивањима и источној кризи. Као секретар српског министра иностраних послова Ј. Ристића присуствовао је Берлинском конгресу 1878. У Србији је био сарадник Прес-бироа, потом краткотрајно дипломатски чиновник у Петрограду. Уређивао је новине либералне оријентације „Српска независност“. Из Србије је отишао 1883, а 1884. преселио се на Цетиње, где је живео до 1891. уређујући листове „Глас Црногорца“, „Црногорка“ и „Зета“. Посредовао је тада између књаза Николе као аутора и СНП око представљања Балканске царице у НСаду. После црногорске епизоде, у тешким материјалним приликама, а изван матице јавног живота, провео је четири г. у НСаду, на имању пријатељске породице Дунђерски, те у фрушкогорским манастирима, највише у Крушедолу. Од 1895, када се оженио Јулком Паланачки, живео је у Сомбору. Безуспешно је покушавао да се врати политичком животу, али овог пута, разочаран и сломљених младалачких идеала, на страни конзервативаца. Од своје ране младости изашао је на глас великог песничког талента. Надање је оправдао низом антологијских песама којима досеже врхунце поетског израза нашег језика. Његово дело је у различитим временима различито прихватано, да би га тек наше време потпуно и праведно оценило. Песнички ореол допринео је његовом угледу једног од најмаркантнијих вођа Уједињене омладине српске. Повремено, али са мање успеха, писао је белетристичку прозу, а целог живота је био заокупљен интелектуалним темама, претежно из филозофије, естетике, права и политике. Своје филозофске ставове исказао је студијама Основно начело и Основи лепоте у свету, којима се уобличује његова доктрина названа дијалектички панкализам, у којој је најмаркантнија теорија о укрштају супротности у уметничком стварању. Високу аналитичку вредност имају и његови есеји и студије из књижевности, међу којима су неки и о драмским текстовима, па и о властитим, али највише о Шекспиру и његовим делима. Шекспиром је био занет још од младости; почео је да га преводи 1859, те се, највише захваљујући њему, створио читав култ Шекспира код нас, који је пун израз добио свечаном прославом тристогодишњице (1864). То је предупредило иначе уобичајену штетну праксу да се Шекспир, у почетним фазама рецепције код појединих народа, на сцену поставља у прерадама. Са правим позориштем К. се сусрео на школовању у Пешти. Захваљујући дневнику Ј. Ђорђевића, који је на свога ђака и младог пријатеља имао можда и пресудан утицај, знамо за представе које су заједно гледали 1858, у мађарском и немачком театру у Пешти. Ускоро ће се К. и сâм окушати на сцени – био је учесник представе српске омладине у Будиму, од којих је једна одиграна у корист тек основаног СНП, и у њој је К. играо Мишића у Стеријиној драми Тврдица. То није једино његово глумачко иступање. На Цетињу је сарађивао на представама у Зетском дому, а у Балканској царици Николе I играо је улогу Војводе Лала. Знајући за глад младог позоришта за домаћом драмом националног духа, К. је рано постао драмски писац. Његов Максим Црнојевић настао је паралелно са преводима из Шекспира, у првој половини шездесетих. Тада се он већ чврсто ослањао на „укрштај супротности“. Тему за своју трагедију конципирао је према мотиву из народне поезије, инсистирајући на побратимству као специфичној српској спрези међу људима. Но, за драматуршку основу је узео, поред античке трагедије, Шекспирово дело, настојећи да оствари синтезу националног и универзалног и тај смисао своје драме је досегао; Ј. Ђорђевић је одмах написао: „Ни једно драматско дело немамо где нам је драматски дух тако чврсто спојен са углађеношћу општеевропском као у Костићевом Максиму Црнојевићу“. Па и данашње научне анализе ове трагедије резултирају веома високим оценама: „Максим Црнојевић је у исти мах и најбоље драмско дело српског романтизма и најпоетскије дело српског позоришта уопште“ (Младен Лесковац). Ипак, због сценске несавршености, драми су биле потребне драматуршке интервенције, па ју је за рана извођења „за позорницу удесио“ Антоније Хаџић. Друга његова трагедија, Пера Сегединац, укршта историјску тему о побуни српских граничара из 1736. са аналогним савременим појавама. Драматуршки чистије рађена него прва, она је прилагођенија сценским потребама добро вођеном радњом, хармоничније је компонована и рационалнија у изразу. Па ипак, не досеже књижевне вредности Максима Црнојевића, а била је оспоравана и због своје очигледне политичке (антиклерикалне) тенденције која је проузроковала крупнија одступања од историјских чињеница. Није имала већег успеха „глума“ Ускокова љуба (Гордана), којом К. покушава да укрсти епски набој народне поезије, користећи се темом народне песме, са жанром комедиографско-оперетским, да би створио „херојску комедију“. Упркос живости и јасним литерарним квалитетима, није трајније остала на нашој сцени. Мада је преведена на француски (Шарл Пиге), штампана и пропраћена добрим критикама, француско позориште није је прихватило, ни немачко, за које је сâм К. начинио превод. Живомир Младеновић је 1977. штампао немачки оригинал и српскохрватски превод затурене комедије Окупација, коју је аутор био наменио бечким театрима. Сем овим штампањем, враћена је нашој култури радио-драмским извођењем и представом у сарајевском Позоришту младих. Из К. преписке је познато да је радио на драми о Владимиру и Косари, да је започео трагедију Цар Урош и драмску трилогију Јевросима, за коју је био предвидео драме Момчило, Вукашин и Краљевић Марко. Текстови ових недовршених покушаја нису сачувани. К. драме доносе низ бриљантних новина нашем драмском изразу. Максимом Црнојевићем јампски стих постиже сјајну афирмацију и у нашем језику, лексичко обиље његових драма не да се упоредити ни са једним писцем пре њега, а Гордану је написао ијекавски користећи особености црногорских говора. Као преводилац  је најзаслужнији својим одличним преводима Шекспирових драма. Превођењем драма Ромео и Јулија, Цар Лир, Хамлет и Ричард III бавио се дуго, непрекидно их усавршавајући. За СНП је превео са француског комедију Ежена Скриба Жена што кроз прозор скаче, први Скрибов комад код нас, који је имао велик број извођења, почев од 1862. Задатак који му је Ј. Ђорђевић поставио још 1861, да преведе Молијеровог Тартифа, започео је да испуњава превевши у прози 2, 3, 4, 5. и 6. призор трећег чина. Захваљујући истраживањима М. Лесковца, знамо да је био веома плодан и успешан позоришни критичар. Под различитим данас разрешеним шифрама објавио је преко сто позоришних критика, скоро све о представама СНП, у часопису „Позориште“, али и у другим листовима. Знајући да је младом позоришту итекако потребна стручна помоћ, глумцима нарочито, критике је интонирао уочљиво педагошки, пишући првенствено „за глумце, а ради њих“. Чинио је то са поузданим знањима, одмерено у оценама – јер је без нереалних прохтева према још нејакој уметности, једноставно, понегде наивно, као сладокусац и литерарни зналац, али и по мери глумаца и публике. Најчешће није улазио у анализе приказиваних драма, његова пажња била је усредоточена на извођење. Писао их је у дугом временском распону од 1869. до 1896, тако да је о неким драмама писао и више пута (о Старом баки Сигетија четири пута, о Змајевом Шарану три пута, као и о Доктору Робину Жила Премареја итд.). Различитих амбиција, па и домета, биле су то најчешће кратке, језгровите оцене, али је било и разуђених аналитичких написа (Јелисавета Ђ. Јакшића, Видосава Н. Ђорића, Добрила и Миленко М. Бана). Расправљајући о новосадској зимској „стађони“ 1895, начинио је читаву омању фељтонистичку књигу, мада се задржао само на три представе посебно (Зимушње гостовање СНП у Новом Саду). Понекад су му представе, критике о њима и одговори на критике били повод за изврсне полемике (Шекспир и Матија Бан). Писао је и о глумцима појединачно: о Димитрију и Драгињи Ружић поводом њихове двадесетпетогодишњице на сцени, о Неци Недељковићу поводом његовог јубилеја; некролог о Лази Телечком. К. можемо сматрати првим нашим театрологом. На појаве драмских облика у народном стваралаштву указао је чланком Народно  глумовање 1893, те француском варијантом Théâtre folklore у часопису „Revue d’art dramatique“ 1893. и немачком Südslavische Volksschauspiele primitivster Art у бечком часопису „Wissecschaftliche Mittheilungen“ 1895. Позоришна збивања инспирисала су и неке од К. песама. Песма мађарском глумцу Гаврилу Егрешију, у оригиналу и у преводу Калмана Тота, читана је на чувеној представи Оберњиковог Ђурђа Бранковића у Пешти 1861, која се претворила у својеврсну антиаустријску манифестацију српске и мађарске напредне омладине. Јавно је читана такође и песма О Шекспировој тристогодишњици (1864), као и Епилог трећој представи Балканске царице у Подгорици 1885. Сонет 1861-1886 написан је у част јубилеја Драгиње и Димитрија Ружића. Један епиграм посветио је Јеци Добриновићки 1895. Његов чувени спев Беседа, „алегоријска драма без дијалога“ (1864), настао је у поводу јавних омладинских приредаба онога времена и на једној од тих беседа први пут је прочитан, објављен. СНП је изводило три К. драме у разним периодима свога рада. Почевши да га пише још 1860, К. је Максима Црнојевића Позоришту предао још у јесен 1863, пре но што га је понудио МС за награду и публиковање. На сцену, међутим, драма је доспела тек пет-шест г. доцније јер је Ј. Ђорђевић сматрао да тадашњи ансамбл није дорастао драми: „Ми га, овакви какви смо сада, не можемо још представљати, бар онако не како би желити било“. Премијера Максима уприличена је 30. I 1869 (по старом) уочи ауторовог рођендана. С мањим прекидима, драма је била на репертоару све до Првог светског рата. Увек је добро примана од публике, нарочито у свечаним приликама, каква је била на пример представа у Вуковару 29. III 1893, када је писцу предат сребрни венац у знак признања за 40-огодишњицу књижевног рада. И после Првог светског рата (1919) и после Другог (1951) такође је постављана на репертоар. Ни Пера Сегединац није постављен на сцену одмах када је написан (1875). Са премијером се чекало до 26. I 1882, јер је драма била политички непоћудна и властима и клерикално-конзервативном делу српске јавности. Тешкоћа те врсте било је и током каснијих играња драме – у записнику Позоришног одсека ДСНП од 11. III 1886. стоји: „На више места куда је поз. друж. путовала, власт није допуштала да се приказује трагедија Пера Сегединац др. Лазе Костића“. У доцнијим временима Пера Сегединац је у СНП обнављан 1921, 1941. и 1960. Гордана је у позоришним плановима била 1891. и биле су почеле припреме, али је изведена 1900. и одржала се неколико сезона, али уз проређена извођења и не са великим успехом. Од К. превода СНП је извело Скрибову драму Жена што кроз прозор скаче (9. II 1862), одломак из Шекспировог Ричарда III (30. IV 1864), Краља Лира (у заједничком преводу К., А. Хаџића и Ђ. Д. Стевановића,  15. IV 1873), те Шекспирове драме Ромео и Јулија (19. IV 1875) и Хамлет (19. III 1896). К. је повремено за СНП обављао и неке друге задате послове. Тако је 1898. био замољен да оцени превод Шекспирове драме Много вике ни око чега и он је то учинио савесно, опширно и строго, па превод није узет на репертоар. Када се СНП 1901. припремало за обележавање 50-огодишњице Његошеве смрти, било је у плану да Горски вијенац буде изведен са К. прологом и апотеозом Ј. Ј. Змаја. Песнике су замолили да те текстове напишу. Змај је одмах одбио јер је поћеркином смрћу био онеспособљен да пише, а К. је изјавио „да ће написати пролог, али није сигурно“. Горски вијенац је изведен 26. I 1902. и без пролога и без апотеозе.

БИБЛ: Сабрана дела Лазе Костића: Трагедије. Комедије (приредио Ж. Младеновић) и Приповетке. О позоришту и уметности (приредио М. Лесковац), НСад 1990.

ЛИТ: Р. Симоновић, Др. Лаза Костић, његов живот и рад, Сомбор 1913; М. Савић, Лаза Костић, НСад 1929; М. Лесковац, Лаза Костић, Бгд 1960; С. Винавер, Заноси и пркоси Лазе Костића, НСад 1963; Б. Јастребић, Поетика Лазе Костића, Бгд 1970; М. Лесковац, О Лази Костићу, Бгд 1978; Књижевно дело Лазе Костића (зборник радова, уредила Х. Крњевић), Бгд 1982; М. Радовић, Лаза Костић и светска књижевност, Бгд 1983.

Б. Кв.