КОСТИЋ Страхиња К. – германист, театролог и историчар књижевности и позоришта (Опово 13. I 1918 – Нови Сад, 4. V 2000). Основну школу завршио је у Вашици код Шида 1928, а гимназију у Сомбору 1936. Дипломирао је на београдском Филозофском факултету на групи за Немачки језик и књижевност 1940. За време студија више пута је боравио на Универзитету у Минхену, а после завршених студија добио је Хумболтову стипендију и јануара 1941. отишао у Беч на израду докторске дисертације, али га је рат онемогућио. После ослобођења земље почео је да се бави позоришним радом. Од 1942. до 1948. радио је као професор у Гимназији у Вршцу где је 1945. учествовао у оснивању НП „Стерија“ и био први драматург. Приредио је велик број „позоришних часова“ као нов облик информисања и анимирања нове публике. У Сомбору је био професор Учитељске школе и драматург у тамошњем НП од 1948. до 1951. У НСаду се најпре запослио као професор Више педагошке школе, а почео је да пише и позоришне рецензије. Докторску дисертацију под називом Немачки преводи српских уметничких приповедака и романа до II светског рата одбранио је 1955. на Београдском универзитету (Филозофски факултет). Г. 1954. је прешао у НСад, где је предавао на тек основаном Филозофском факултету на Катедри за Немачки језик и књижевност. За доцента је изабран 1956, ванредан професор је постао 1960, а редован 1965. До пензионисања (1983) предавао је Историју немачке књижевности и Историју немачко-југословенских књижевних веза, а био је и дугогодишњи шеф Катедре за германистику. У периоду 1975-1977. и 1979-1980. био је директор Института за стране језике на Филозофском факултету у НСаду. Као гостујући професор боравио је један семестар на Универзитету у Марбургу, а 1972/73. на Универзитету у Мајнцу, где је предавао Историју немачко-југословенских књижевних веза и Српско-хрватски језик са књижевношћу. Више пута је боравио у Немачкој и Аустрији, где је по позиву држао предавања, али и обављао студијска истраживања. Целог свог радног века био је активан као истраживач српско-немачких културних, посебно књижевних и позоришних веза. Објавио је преко 300 научних и стручних прилога на нашем и немачком језику. За позоришну културу су изузетно вредни његови многобројни театролошки радови у којима открива везе српске и немачке позоришне уметности од XVIII до XX века. Његове студије о Лесингу, Шилеру, Коцебуу, Рајмунду, Хофманшталу, Герхарду Хауптману и другим немачким и аустријским класицима и о њиховом утицају на театарску културу наших, посебно војвођанских, градова значајне су и незаобилазне студије. Био је стални члан МС и један од покретача Лексикона писца Југославије. Као поштоваоцу немачке културе и књижевности, као и за рад на унапређењу немачко-југословенских односа додељен му је немачки орден Велики крст за заслуге 1992.

БИБЛ: Лесингова „Емилија Галоти“ код Срба, Годишњак Филозофског факултета, НСад 1960, књ. V; Немачки класици на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду 1861-1961, Споменица СНП, НСад 1961; Герхарт Хауптман на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду, Годишњак Филозофског факултета, НСад 1961, књ. VI; Deutschsprachige Dramatiker auf der Bühne des Serbischen Nationaltheaters in Novi Sad, Maske und Kothurn, Беч 1962, св. 3-4; G. E. Lessing im Serbischen Nationaltheater, Babel. Revue internationale de la traduction. FIT. 1, Berlin-München-Zürich 1965; Лазе Костића „Ускокова љуба“ на немачком, Зборник историје књижевности Одељења литературе и језика САНУ, Бгд 1968, књ. 6; Österreichische Dramatiker auf der Bühne des Serbischen Nationaltheaters in Novi Sad, Maske und Kothurn, Беч 1966, св. 2-3; August von Kotzebue auf der Bühne des Serbischen Nationaltheaters in Novi Sad, Südostforschungen, München 1971, Bd. XXX и Позориште, НСад 1973,  бр. 5, 7 и 8; Новији немачки радови о Стерији, у: Стеријино дело данас, НСад 1981; Једна аустријска паралела Стеријиној комедији „Зла жена“, Зборник радова са научног састанка слависта у Вукове дане, 1981; Ferdinand Raimund auf der Bühne des Serbischen Nationaltheaters in Novi Sad, у: Komparatistik. Festschrift für Zoran Konstantinović, Heidelberg 1982.

А. У. и М. Л.