КОСТОВ Стефан Лазаров (Стефан Лазаров Костов) – бугарски драмски писац (Софија, 30. III 1879 – Софија, 27. IX 1939). Студирао је словенску филологију у бугарској престоници, где је и дипломирао. Затим је био новинар (1903) и наставник у Софији и Пловдиву (1903-1906). Од 1906. је боравио у Бечу на специјализацији словенске филологије и етнографије (између осталих, предавали су му Ватрослав Јагић и Милан Решетар). Од 1909. је радио као службеник, а од 1924. до смрти био је директор Етнографског музеја у Софији. У међувремену (1923-1926) био је члан, а од 1926. председник Уметничког савета НП у Софији. У књижевности се, на почетку XX века, јавио малим хумористичким причама које су касније (1936) делимично скупљене у посебну збирку. Но, главни му је рад на позоришном плану. Почео је пре Првог светског рата (1914), али је пуну активност развио тек у периоду између два рата. Тада су настале комедије Златни рудник (Златната мина, 1925), Големанов (1927), Нова лука (Новото пристаниште, 1931), Скакавци (Скакалци, 1931), Непријатељ (Вражалец, 1933), Безимена комедија (Комедия без име, 1938). Златни рудник, Големанова и Скакавце на српски је превео Синиша Пауновић. Иако више склон хумору но сатири, К. је оштар критичар бугарског грађанског друштва. У комедијама он извргава руглу политичку демагогију, корупцију, каријеризам, борбу за власт, похлепу за новцем, трговање народним интересима… По општем мишљењу, његови комади се одликују карактеризацијом личности, изврсним дијалогом, чврстом композицијом и динамиком радње. Комедија Големанов је његово најуспелије дело. Оно је истовремено и врхунско остварење бугарске комедиографије. К. је аутор и једне историјске драме – Симеон (1929). Значајан је и као преводилац класичних и савремених француских и немачких драмских дела. Између 1912. и 1935. написао је и више етнографских дела, од којих два у сарадњи са Е. Петевом. За дописног члана Бугарске академије наука изабран је 1929. СНП је приказало два његова комада: Големанова 1935. и Скакавце 1936.

ЛИТ: К., „Златан рудник“ Ст. Л. Костова, Српски књижевни гласник, 1934, бр. 3, с. 258-259; С. П(ауновић), Писци говоре… Шта пишу? За кога пишу? Коме и када пишу?, Недеља, 1934, бр. 407, с. 16-17; Ж. Д. Петровић, Поводом Ст. Л. Костова, Позоришни лист, Скопље 1935, бр. 4, с. 49-50; Т. Маневић, Разговор са популарним бугарским комедиографом за столом једне кафане у Софији, Време, 1935, бр. 5017, с. 12; И. Есих, Стефан Л. Костов. Пригодом премијере његове комедије „Големанов“, Комедија, 1935, бр. 14, с. 1; -о (Б. Борко), Стефан Л. Костов умрл, Јутро, 1939, бр. 231, с. 7.

С. А. Ј.