КОШ Ерих – приповедач, романописац, есејист и преводилац (Сарајево, 15. IV 1913 – Београд, 25. V 2010). У родном граду је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је на Правном факултету у Бгду 1935. Као студент приступио је напредном покрету; 1935. је био неколико месеци у затвору у Вишеграду, а 1936. га је Суд за заштиту државе осудио на г. и по дана затвора (казну је издржао у Сремској Митровици). По изласку из затвора радио је као адвокатски приправник у Сарајеву и Бгду. У народноослободилачком рату учествовао је од 1941, у борбама у Босни и Црној Гори. Обављао је разне војне и политичке дужности. После завршетка Другог светског рата био је на функцијама: потпредседник Комитета за културу владе ФНРЈ, начелник Министарства за културу, секретар за просвету и културу у Извршном већу СФРЈ, те у дипломатској служби у Лондону (1949). До 1969. био је генерални секретар Југословенске лиге за мир, независност и равноправност народа. У неколико изборних периода био је члан управе Удружења књижевника Србије, као и председник и члан управе ПЕН-клуба Србије. Учествовао је на међународном конгресу писаца у Монтреалу (1967) са једним од главних реферата, на међународном састанку писаца у финском граду Лахтиу (1966), на скупу књижевника и културних радника у Атини (1974) и реферисао о савременој српској књижевности. Присуствовао је Међународном конгресу ПЕН-клубова у Сиднеју (1977), а истовремено и на састанку Егзекутиве Међународног ПЕН-а. Писањем је почео да се бави 1938, када је већ радио као адвокатски приправник. Прве радове објавио је у сарајевском „Прегледу“ под псеудонимом Е. Минић (Владимир Св. Симић: Идеолошки фронтови и Радничке страже и национално питање, 1938, књ. 14). Књижевну активност значајно је развио по завршетку Другог светског рата. Објавио је преко 350 прилога у књигама и серијским публикацијама („Борба“, „Политика“, „Илустровани вјесник“, „Дневник“, „Омладина“, „Народна армија“, „Књижевност“, „Стварање“, „Нова мисао“, „Савременик“, ЛМС). К. књижевни опус обухвата преко 25 књига приповедака, романа, чланака и есеја. Прву збирку приповедака, У ватри, објавио је 1947, затим Три хронике 1949, међу којима је и Новосадски покољ, по аутентичном документарном материјалу (објављено и засебно 1961. поводом двадесетогодишњице устанка). Један број његових дела преведен је на стране језике (енглески, руски, немачки, чехословачки, мађарски). Најчешће превођено дело му је Чудвовата повест о киту великом такође званом Велики Мак (НСад 1956). На српски је, сâм или са сарадником, превео неколико значајних књижевних дела (Гете: Поезија и стварност, I–II, 1956, 1957; А. Шамисо: Чудновата повест Петра Шлемила, 1959; Е. Дикинсон: Песме, 1961). За стваралаштво у области књижевности добио је награду Савеза књижевника Југославије за роман Велики Мак (1958), Октобарску награду Бгда за збирку приповедака Прво лице једнине (1964), награду критике „НИН“-а за роман Мреже (1968) и Седмојулску награду Народне скупштине СР Србије за животно дело. За дописног члана САНУ изабран је 21. III 1974, а за редовног 16. XI 1978. Његов текст Велики Мак (у драматизацији и режији Д. Мијача) СНП је извело 1968.

БИБЛ: У ватри, 1947; Три хронике, 1949; Записи о младим људима, 1950; Време: Ратно, 1952; Крушевачки кнез, 1953; Најлепше године и друге приповетке, 1955; Чудновата повест о киту великом такође званом Велики Мак, 1956; Као вуци, 1958; Il tifo, 1958; Новосадски покољ, 1961; Снег и лед, 1961; Врапци Ван Пеа, 1962; Прво лице једнине, 1963; Имена, 1964; Тај проклети занат списатељски. Искуства и сусрети, 1965; Montenegro – Montenegro, 1967; Мреже, 1967; Сатире, 1968; Мешано друштво, 1969; Досије Храбак, 1971; Зашто да не?, 1971; Цвеће и бодље, 1972; На аутобуској станици, 1974; У потрази за месијом, 1978; Приповетка и приповедање, 1980; Излет у Парагвај, 1983.

ЛИТ: В. В. Бронзић, Ликови у књизи Ериха Коша „Записи о младим људима“, Стварање, 1951, бр. 5-6, с. 322-324; М. Рацковић, Књижевни профил Ериха Коша, Сусрети, 1953, бр. 9, с. 572-583; Д. Јеремић, Ерих Кош: Велики Мак, Борба, 9. X 1956; М. Данојлић, Снага сатире и ширина алегорије. Ерих Кош: Велики Мак, Књижевне новине, 28. X 1956; Н. Дисопра, Једна сувремена сатира. Ерих Кош: Чудновата повест о киту великом такође званом Велики Мак, Могућности, 1957. св. 4, с. 310-314; В. Павлетић, Истина у сатири, Израз, 1957, бр. 2, с. 217-224; Б. Булатовић, Ерих Кош: Као вуци, Борба, 4. и 5. VII 1959; З. Гавриловић, Једна збирка приповедака. Ерих Кош: Прво лице једнине, Политика, 17. XI 1963; Б. Ивков, Мреже Ериха Коша, ЛМС, 1968, књ. 1, с. 109-112; Д. Поповић, Ерих Кош: „Велики Мак“, ЛМС, 1969, књ. 1, с. 127-131; А-м, Ерих Кош, редовни члан. Биографија, Годишњак САНУ, 1978, бр. 85, с. 351-366; П. Матвејевић, Против „Месијанског комунизма“, Књижевна реч, 10. V 1979; П. Палавестра, Приповедачка проза и романи Ериха Коша, поговор у: Излет у Парагвај, 1983, с. 309-344; С. Ђурић, Библиографија Ериха Коша. Литература о Ериху Кошу, у: Излет у Парагвај, 1983, с. 347-410.

Д. Н.