КОВЧЕЖИЋИ – Угарски сабор је 2. XI 1868. одбио да се СНП одобри финансијска помоћ од 5000 форинти, па је Друштво за СНП било препуштено да се и даље брине само о себи, ослањајући се искључиво на помоћ властитог народа. Да би обезбедио стални прилив финансијских средстава, УО ДСНП прихватио је крајем 1868. предлог новосадског трговца Паје Миросављевића да се уведу тзв. ковчежићи („пиксле“) у које би се, и без посредства скупљача прилога, могао убацивати новац. Корнел Јовановић (в) је даље идеју разрадио: ковчежиће увести не само у НСаду него и у свим местима у Аустроугарској у којима су знатније заступљени Срби: поставити их у трговинама родољуба, канцеларијама задруга и српских православних црквених општина, просторијама певачких друштава, разних националних организација, уредништава листова и српских новчаних завода и у гостионицама које су држали Срби. Ковчежићи, са отвором за убацивање новца, били би снабдевени локотом и запечаћени, а отварали би их повереници ДСНП крајем месеца у присуству чланова комисије, пребројали новац и слали га Фонду Друштва, у НСад (в. Повереници Друштва за СНП). Решење УО врло брзо је спроведено у живот: већ средином фебруара 1869. у НСаду је било постављено 37 ковчежића, у Тителу 7, Сремским Карловцима, Сремској Митровици и Старом Футогу по 3, у Руми 2, а у Новом Бечеју, Каћу, Сомбору, Перлезу и Иригу по 1. У НСаду су ковчежићи тада већ били постављени у радњама трговаца Ћире М. Поповића, Мите Р. Стојковића, Ђорђа Ракића, Ст. Ратковића, Ђорђа Д. Стојковића, Паје Миросављевића и Љубе Стефановића, у гостионицама Мите Савића „Код Беле лађе“ и Петра Јовичића „Код Камиле“, у просторијама Друштва за радиност, благајни МС и приватној школи Ане Костић, затим код Аце Гавриловића, Петра Ненадовића, Мише Максимовића, Милоша Јефремовића, Јоце Адамовића, удовице Ане Ранковић, Петра Матића и у пивари Петра Хелда. Потом је УО 19. II 1869, с потписима начелника Јована Суботића, подначелника Антонија Хаџића и перовође Филипа Оберкнежевића, објавио у „Застави“ апел у којем се позивају родољуби да прилажу у ковчежић и помогну СНП да опстане. Ако би хиљаду њих прилагало само по један новчић (крајцару) на дан, скупило би се преко 20.000 форинти годишње; за десет г. сабрало би се на тај начин преко 200.000 форинти главнице, па би се СНП, после тога, могло издржавати од камате и не би морало бринути за своју будућност. У апелу се још наводи: „Народно наше позориште остављено је дакле самом народу да се за њега стара: држава неће за њега ни да чује. Не остаје нам онда друго него да сви, и велики и мали, и богати и сиромаси, пружимо руке и овај институт одржимо, који ће нам сваку материјалну крајцару моралном хиљадарком вратити… Ови су ковчежићи жилице којим ће народно позориште из народа као дрво из земље храну своју примати, па ће они као дични стрни (влати пшенице, прим Л. Д.) у гори расти и ширити се, а народ ће као и земља опет пуна хране остати, и друго биље и цвеће хиљадама на корист и славу своју издржавати и развејати“. Апел су прихватили многи српски листови онога времена и подржали га на својим ступцима. Тако „Панчевац“ у своме броју од 4. V 1869. пише: „Управа нашег позоришта својски се брине за опстанак и напредак његов и заслужује свако поверење. Она је растурила по целом нашем народу ’ковчежиће’ у којима се прибирају малени дарци на велику задужбину српску. И заиста биће не мала дика наша кад видимо наше позориште где се диже у висину основано на крајцарама народним. Зато, брате, сети се сваки дан ковчежића! Кад спустиш крајцару у ковчежић, помисли да си спустио камичак у зграду народне будућности, помисли да ће ти се свака крајцара забележити у читуљу народнога благослова, који ће се о теби проносити у потомству од рода на род. Не допусти да се на измаку месеца осети празнина у ковчежићу, јер би та празнина засведочавала празнину твоје свести. Нек су нам пуни наши ковчежићи, као што нам је и срце пуно родољубља!“ Број ковчежића непрекидно је растао. Укупно 328 ковчежића било је постављено у великом броју места у Бачкој, Банату, Срему, Славонији – скоро у свакоме од њих по више комада: само у Панчеву преко 25, и још 30 у местима у његовој околини. Сваки ковчежић је имао број (на пример ковчежићи у Старом Бечеју бројеве 122, 123, 124, 125 и 126) и о њима је, по местима, благајник ДСНП водио евиденцију. Међутим, ни скупљање прилога тим путем није прошло без компликација. У Шајкашкој су, на пример, граничарске војне власти забраниле скупљање прилога у ковчежиће; није помогла ни дозвола Генералне команде из Темишвара, па је УО ДСНП 26. IV 1869. морао тражити за то одобрење од Војне дивизионе команде у Петроварадину. На установљење ковчежића прво се одазвало Српско академско друштво „Преодница“ у Пешти приредивши 19. I 1869. беседу у корист СНП; „Застава“ 17. I 1869. јавља да је у Панчеву скупљена сума од 731 форинте прилога. Ковчежићи су пак донели Фонду ДСНП од јануара до јула 1869. укупно 1691 форинту прихода; до краја приход од 2543 форинте, 3 крајцаре и 1 дукат. Од 1. I до 30. VII 1870. стигло је из ковчежића у касу Фонда ДСНП још 1910 форинти, 21 и по крајцара и 2 дуката. У раздобљу од 1. I 1869. до 30. VII 1869. путем ковчежића скупљено је у НСаду 1517 форинти, 36 крајцара и 1 дукат, у Панчеву 467,82, у Сремским Карловцима 298,78 форинти и 2 дуката, у Вршцу 258,83, у Сомбору 237,73, у Земуну 135,38, у Руми 128,55, у Темишвару 100 форинти, итд. На Главној скупштини Друштва, 30. VII 1870, констатовано је да су ковчежићи за деветнаест месеци донели Фонду укупан приход од 4453 форинте, 23 и по крајцаре и 3 дуката, тако да је начелник др Јован Суботић са задовољством могао известити Скупштину да се Фонд приходом из ковчежића, чланарином и другим прилозима увећао за 7709 форинти и 98 крајцара, што је „прелазило суму која је тражена од Угарског сабора“. У наредним обрачунским периодима, међутим, с променом општих економских прилика и погоршањем политичке ситуације, опадали су и приходи из ковчежића: 1870/71. износили су 1517 форинти, 1871/72 – 646 форинти, 1872/73 – 367 форинти и 6 крајцара (из 274 ковчежића није био до Скупштине извађен новац, па је ургирано писмима да се то учини), 1873/74 – 225 форинти и 75 крајцара, 1875/76 – 176 форинти и 73 крајцаре. Доцније су ти приходи били све мањи, стизали су из понеког места, и тек повремено, у већим временским размацима. После јавног позива за финансијску помоћ који је УО ДСНП упутио 24. VIII 1891. свим слојевима српског народа у Аустроугарској, 1893. стигло је из ковчежића Штедионице у Руми 5 форинти и 19 крајцара, а из трговине Љубе Стефановића у НСаду 4 форинте и 3 крајцаре. Последњи прилози из ковчежића, вредни пажње, забележени су 1900 – од Народне штедионице у Новом Бечеју 65 круна и 35 филера, Добротворне задруге Српкиња у Великом Бечкереку 27 круна и 80 филера, Српске певачке дружине у Темишвару 36 круна и 28 филера, из књижаре Јована Радака у великој Кикинди 8 круна и 86 филера, од Штедионице у Руми 5 круна и 12 филера, и из Српског црквеног певачког друштва у Панчеву 210 круна и 45 филера. Изгледа да је последњи траг о њима из 1901: опет из ковчежића Штедионице у Руми послато је 7 круна и 32 филера. После тога је овај облик скупљања прилога за СНП, у почетку врло успешан, сасвим нестао из биланса Фонда Друштва за СНП (в).

ЛИТ: Ковчежићи, Застава, 19. II 1869; А-м,  „Ковчежићи“, Панчевац, 5. V 1869; А-м, Извештаји Управнога одбора Друштва за СНП о своме годишњем раду и стању позоришном, (за г. 1893/1894, 1899/1900. и 1900/1901), Позориште, НСад 1894, бр. 9, с. 40; 1900, бр. 51, с. 249; 1902, бр. 18-19, с. 79.

Л. Д.