МАКАРТУР Чарлс (Charles MacАrthur) – амерички новинар и драмски писац (Скрентон, Пенсилванија, 5. XI 1895 – Њујорк, 21. IV 1956). Једно је од деветоро деце евангелисте Вилијама Телфера Макартура. По завршеној средњој школи (1912) напустио је родно место и посветио се новинарству. Радио је, све до 1920, у Чикагу као репортер више листова. Ту се, 1920, оженио једном колегиницом (са којом се развео после шест г.). Затим је прешао у Њујорк потпуно се предавши драмском раду. Поново се оженио 1928, овог пута чувеном глумицом Хелен Хејз (Helen Hayes), са којом је имао једну кћер и једног усвојеног дечкића. После рата је неко време уређивао „Theatre Art Magazine“ (1948-1949). Тешко оболео, умро је од хроничног нефритиса. Сем једног, све комаде је писао у сарадњи. Први његов сарадник био је Едвард Шелдон (Edward Sheldon), који му је био и далеки рођак. Са њим је написао мелодраму Лепотица Лулу (Lulu Belle, 1926). Иако се публици свидео, комад није наишао на најбољи пријем код критике. Други сарадник био му је био Сидни Хауард (Sidney Howard), добитник Пулицерове награде (1924). Њихов заједнички комад носи наслов Спасење (Salvation, 1928); ово дело је доживело само 31 извођење. Правог сарадника је нашао у Бену Хехту (Ben Hecht), аутору многобројних романа и позоришних комада, иначе познанику и пријатељу из чикашких репортерских дана. Њихов први и највећи успех био је комад Насловна страна (The Front Page, 1928), написан на основу заједничких новинарских искустава. Дело је добронамерна хумористичка карикатура новинарског живота. Сматра се трајном вредношћу америчке драмске књижевности. Обнављано је на Бродвеју 1946. и 1969. Следећи њихов комад, Експресни воз двадесето столеће А. Д. (Twentieth Century, 1932), заснован је на пријатељском карикирању позоришног света. Иако можда мање атрактиван од претходног, имао је великог успеха. Филмован је 1934, обновљен 1950, а 1978. је доживео и музичку адаптацију. Написао је сценарије и за филмове Злочин без страсти (Crime without Passion) и Хуља (The Scoundrel), а бавио се и филмском режијом. Остали комади нису били исте среће. Вреди ипак забележити да су један од њих, Даме и господа (Ladies and Gentlemen, 1939), написали за М. супругу Хелену Хејз. Критика је, међутим, изразила мишљење да је Хелена могла наћи комад „достојнији свога талента“. Сличне је судбине био и комад Лабудова песма (Swan Song, 1946). Написао је укупно 10 драмских текстова и 9 филмских сценарија (12 од њих у сарадњи са Хехтом). Аутор је и две посебне књиге. Човек пун личног шарма, М. је, крећући од личних искустава, умео да појединачно узвиси до општег и да, уз помоћ сценског смисла, незлобивог хумора и вештих дијалога, оствари дела неоспорне вредности. У СНП је 1954. приказан комад Насловна страна.

ЛИТ: Р. М., „Насловна страна“ – нова премијера Драме СНП-а, Дневник, 22. I 1954; С. Лањи, Насловна страна, НС, 1954, бр. 73-74, с. 2.

С. А. Ј.