МАКСИМОВИЋ Јован – књижевник и преводилац (Рума, 14. I 1864 – Београд, 22. VIII 1955). Основну школу је завршио у Руми, а гимназију у Сремским Карловцима и НСаду. Почео је да студира медицину у Будимпешти (Текелијанум), али је прешао на филологију (славистика и немачка књижевност). Дипломирао је и докторирао у Бечу дисертацијом „Улога Пушкина при стварању руског реализма“ (1899). Радио је као гимназијски професор у Горњем Милановцу, Зајечару, Шапцу, Чачку, Крагујевцу и Бгду. Једно време је био школски надзорник. Пензионисан је 1912, а реактивиран 1919, када је постављен за инспектора Министарства социјалне политике. Потом је радио као професор у Трећој београдској гимназији до коначног пензионисања 1921. Запазио га је В. Јагић и писао о њему као о вредном сакупљачу народних песама у Горњем Милановцу. У књижевност је ушао као писац приповедака за децу. Почео је да објављује 1882. у „Невену“ (под псеудонимом Браца Јова), када се упознао са Ј. Ј. Змајем. Г. 1887. штампао је своју прву збирку приповедака – Невенче. Превео је велик број дела руских писаца: Аверченка, Алданова, Андрејева, Андрејевског, Апухтина, Арцибашева, Баратинског, Гаршина, Гогоља, Горког, Даља, Державина, Димова, Достојевског, Жуковског, Корољенка, Куприна, Љермонтова, Љескова, Надсона, Њемирович-Данченка, Њекрасова, Островског, Потапенка, Пушкина, Толстоја, Тургењева, Чехова и других. Преводио је и са немачког (Г. Шваб), француског (М. де Вогије) и енглеског (Џ. Голсворти). Посебно се истакао као систематичан преводилац драма извођених у Бгду и НСаду. Писао је и запажене огледе и чланке из руске књижевности: Положај српске књижевности према руској (1891-1892), О Чехову (1905), Моја посета Толстоју (1912). Истичу му се и текстови о српским писцима, пре свега о Змају и Б. Станковићу. Његови преводи руске поезије, сакупљени у Песничком зборнику (1900), оставили су запажен утицај на српску поезију. Најзад, М. је преводио и педагошке огледе са руског и немачког језика. Писао је и оригиналне педагошке чланке. Имао је изразиту интуицију за природни говорни језик. Његови преводи драмских комада су на лепом, правилном, нарочито течном говорном бинском језику, при чему је успевао да сачува особености стила оригинала. Такав извор текста који је на репертоару знатно је доприносио утврђивању животног реализма у игри глумаца и уопште у инсценацији. Уз то је, засебно или са преводима, објављивао и своје солидно постављене, зналачки образложене, критички одмерено развијане есеје о значајним руским писцима. На сцени СНП, новосадског НП и Н-Оп изведено је шеснаест драма у М. преводу: 1888. Ф. Шентан, Златан паук; 1890. А. Шрајбер, Курјак и јагње; 1891. А. Шрајбер, Неће варошанку; 1906. С. Најдјонов, Вањушинова деца; 1911. И. Потапенко, Љубав; 1921. Н. Гогољ, Женидба; 1921. Л. Толстој, Царство мрака; 1924. В. Ришков, Државни стан; 1924. А. Чехов, четири једночинке – Просидба, Свадба, Јубилеј, Медвед; 1924. Л. Толстој, Живи леш; 1925. В. Ришков, Змија девојка; 1928. Џ. Голсворти, Џентлмен; 1931. Џ. Голсворти, Бекство.

БИБЛ: Невенче, Бгд 1887; Васпитна важност дружења наставника са ученицима, Ниш 1899; Песнички зборник, Мостар 1900; Основна настава крајем XIX века, Бгд 1904; Златиборска вила. Српске народне песме. Записао их од Златиборских и Рудничких гуслара (1890-1891) Јован Максимовић, Бгд б. г.; Змајева лектира, Бгд 1906; Змајево назаренство, Бгд 1911; Девојка из ноћног аутобуса, роман, Бгд 1962; Положај српске књижевности према великим књижевностима у опште и према руској засебно, Стражилово, 1891-1892; И. С. Тургењев, ЛМС, 1894; Антон Чехов, Српски књижевни гласник, 1905; Моја посета Толстоју, Српски књижевни гласник, 1912; А. Аверченко, Игра смрћу, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 489; И. Потапенко, Битанга, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1330; А. Н. Островски, Шума, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 399; Л. Н. Толстој, Царство мрака, књ. 24, Живи леш, књ. 25, у: Изабрана дела Л. Н. Толстоја у 30 књига, Бгд 1934; И. С. Тургењев, На туђем хлебу, у: Сабрана дела И. С. Тургењева у 20 књига, књ. XVII, Бгд 1936; А. П. Чехов, Ујка Вања, књ. 14, у: Сабрана дела А. П. Чехова у 14 књига, Бгд 1939; А. П. Чехов, Вишњар, Бгд б. г.

ЛИТ. А., Умро је најстарији преводилац, Политика, 23. VIII 1955; М. Кирић, Недовршени интервју, Политика, 7. XII 1955.

Б. К-ћ