МАКСИМОВИЋ Стеван – сликар и сценограф (Нови Сад, 22. XII 1910 – Београд, 8. IX 2002). Основну школу и гимназију са матуром завршио је у родном граду 1929. Државну трговачку академију у НСаду дипломирао је 1932. Потом је био запослен као службеник у Дунавској бановини до априлског рата 1941. и поново од 9. XII 1944. до 30. III 1945. Током 1934/35. узимао је приватне часове код сликара Миленка Шербана. Академију ликовних уметности у Бгду у класи Мила Милуновића похађао је од 1945, апсолвирао 1948, а дипломирао 1950. Радио је као сценограф у СНП пуне три деценије, од 1948. до пензионисања, 11. X 1978. Дао је значајан стваралачки допринос развоју сценографије у Драми, Опери и Балету СНП. У Драмском студију СНП предавао је историју уметности од 1966. до 1971. Као сценограф гостовао је и у другим нашим позориштима. Први пут је излагао на Изложби савремених војвођанских ликовних уметника 1948. Редовно је излагао на изложбама Удружења ликовних уметника Војводине. Један је од оснивача уметничких колонија у Војводини; излагао је у Сенти 1952, Бачкој Тополи 1953, Бечеју 1954. и Ечки 1956. Самосталне изложбе приредио је у Бгду 1958, у НСаду 1966, Сомбору 1972, НСаду 1974. и 1981. После одласка у пензију посветио се искључиво сликарству. Радио је на монументалним уљаним композицијама и неоромантичним пастелима. Одликован је Орденом рада са сребрним венцем и награђен Стеријином наградом за сценографију 1959, Октобарским наградама Новог Сада 1963. и 1966, Наградом за сликарство на Првом новосадском салону, Наградом за сликарство на 29. пролећној изложби УЛУВ-а и Златном медаљом „Јован Ђорђевић“ 1989.

СЦЕНОГРАФИЈЕ: Дундо Мароје, Дубоко корење, Поп Ћира и поп Спира, Острво мира, Грађанин племић, Ожалошћена породица, Вечити младожења, Без кривице криви, Избирачица, Дугоња, Видоња и Трбоња, Сеоска учитељица, Дубровачка трилогија, Дом Бернарде Албе, Учене жене, Улични свирачи, Сплетка и љубав, Стаклена менажерија, Мећава, Еквиноцио, Људи без вида, Музички пајаци, Ђидо, Хајдук Станко, Дубоко плаво море, Отело, Сумњиво лице, Живот у гробу, Лек за жене, Наполеон, Велика Катарина, Шарена лопта, Родољупци, Љубав дон Перлимплина, Изгубљено писмо, Машкарате испод купља, Страдија, Матуранти, Лисистрата, Женидба председника кућног савета, Пера Сегединац, Човек, животиња и врлина, Хамлет, Јунона и паун, Прљаве руке, Дона Росита или Говор цвећа, Смрт Смаил-аге Ченгијића, Бановић Страхиња, Ко се боји Вирџиније Вулф, Три сестре, Испит зрелости, Филумена Мартурано, Јерма, Чвор, Ружичасти педигре, Клопка за беспомоћног човека, Све због баште, Новац је у банци, Кад наиђу деца, Јавленија и позорја, Госпођа министарка, Дом, Општи интерес, Хасанагиница, Подсетник, Краљ Бетајнове, Боеми, У долини, Амелија иде на бал, Кавалерија рустикана, Кнез Иво од Семберије, Сорочински сајам, Кнез Игор, Пикова дама, Борис Годунов, Дон Жуан, Хајде да стварамо оперу, Слепи миш, Отмица из сераја, Мудра девојка, Травијата, Дон Карлос, Набуко, Еро с онога свијета, Чаробна виолина, Кнез од Зете, Париски живот, Симон Боканегра, Земља смешка, Моћ судбине, Мала Флорами, Аида, Бал у Савоју, Мадам Помпадур, Власт и Аналфабета, Севиљски берберин, Продана невеста, Ђаво у селу, Бахчисарајска фонтана, Фантастични дућан, Шпански капричо, Велеградске варијације, Пепељуга, Балетске ципелице причају, Дон Кихот, Лабудово језеро, Жар птица, Пасион, Агостино, Шехерезада, Лицитарско срце, Отело.

ЛИТ: Б. Миросављевић, Стеван Максимовић, Спорт и свет, 17. XI 1959; С. Станић, Од крпа и светла, Дневник, 15. I 1962; Д. Давидов, Стеван Максимовић, Дневник, 20. I 1963; Ј. Виловац, Наш гост Стеван Максимовић, Дневник, 18. XII 1970; В. Јовановић, Строги лиричар, Дневник, 12. III 1972; М. П(етковић), Сценограф Стеван Максимовић, Дневник, 11. III 1974; Д. Н(иколић), Сценографија не сме бити наметљива, Позориште, НСад 30. X 1974; М. Арсић, Стеван Максимовић. Слике, цртежи, таписерије (1930-1987), НСад 1987; В. Јовановић и Д. Васиљевић, Стеван Максимовић (1910-2002), Алманах позоришта Војводине, 2005, бр. 36, с. 215-217.

В. П. и М. Л.