МАЛЕТИЋ Ђорђе – драмски писац, историчар, теоретичар, критичар и организатор позоришта (Јасеново, Банат, 13. III 1816 – Београд, 13. I 1888). Основну школу, српску и немачку, завршио је у родном Јасенову и у Белој Цркви, гимназију у Ораовици и Сремским Карловцима, а филозофију у Сегедину. У Србију је прешао 1838. Служио је у суду у Крагујевцу, у управи града Бгда, у српској агенцији у Букурешту, био писар у Стеријином Попечитељству просвештенија. Доласком на власт кнеза Александра Карађорђевића – као активан присталица Обреновића отпуштен је из службе, па се 1842. склонио у Земун, где је живео и од 1844. до 1847, када се вратио у Бгд. За дописног члана Друштва српске словесности изабран је 1847, а следеће г. за професора Лицеја. Од 1859. до пензионисања, 1887, радио је као директор Београдске гимназије. Једно време је био посланик у Народној скупштини. Иницирао је оснивање Главног просветног савета и био његов члан. Од 1856. до 1858. је уређивао „Подунавку“, која је излазила у Земуну, а по гашењу овог часописа покренуо је популарно-научни лист „Родољубац“. Био је полихистор: бавио се историјом, школским радом, политиком, књижевношћу. Написао је и издао неколико збирки епских и лирских песама. Његово схватање поезије је било архаично – он ју је сматрао инструментом моралног утицаја на читаоце – па су му стихови стога најчешће пригодни и дидактични, неемотивни и безлични. Хладна и укочена у поетска правила, његова поезија није могла да понесе и узбуди, мада су га савременици ценили као изузетно истакнутог песника. Као еминентан јавни и национални радник здушно се заузимао и за позориште. Преводио је за Театар на ђумруку, мада је у време постојања тог позоришта био у Букурешту па у његовом раду није могао да учествује непосредно. Сарађивао је, међутим, са Ђурковићем око Театра „Код јелена“. Када је, 29. VII 1851, основан Иницијативни одбор за позориште у Бгду, изабран је за његовог члана. У оквиру припрема за оснивање београдског театра, 1852. је одржао јавну беседу о позоришту. Од 25. XI до краја децембра 1859. био је управник трупе београдских омладинаца, али је поднео оставку увређен неповољном критиком његове драме Српски ајдуци; ипак, 1860. је поново на челу ове позоришне дружине. За члана Позоришног одбора именован је од самог дана оснивања, 13. VII 1868, и у Одбору је деловао до 8. X 1879, једно време и као његов председник. Управник НП у Бгду био је од 5. I 1871. до 11. XII 1871. Уз асистенцију Ђорђевића и Шапчанина је, према немачком узору, саставио правила за глумце, која су изазвала незадовољство, протесте, чак и штрајк ансамбла. Упркос својој оданости позоришту, ерудицији којом је приступао пословима око њега, родољубивом схватању његове друштвене улоге, М. није био успешан управник нити успешан позоришни политичар. У схватањима, а и лично, био је веома крут човек, бирократа у позоришту, није имао такта у опхођењу са глумцима, не схватајући њихову примарну улогу у позоришту: „Није знао кад треба употребити колач, а кад корбач“ – по речима Ј. Ђорђевића у Меморандуму о позоришту од 2. XII 1871. Веровао је у чврсту руку у театру – Ђорђевић каже: „Код њега је једини рецепт власт и сила“. Залагао се за озбиљан репертоар и високе књижевне вредности, сматрајући да позориште треба правити за „публику са вишим укусом“, али није умео да привуче широку публику оплемењујући и њен укус. Инсистирао је на суздржанијој глуми но што је то било примерено романтичарском добу, али ни у том настојању није имао већег успеха. Текстове за театар је почео да ствара 1842, најпре преводом Шилерове драме Паразит или Вештина себе срећним учинити, која је играна у Театру на ђумруку 22. III 1842, а штампана 1844. у Бгду. Написао је 1845. Споменик Лукијану Мушицком „позорје духова у једном дејству“, које је заправо епска апотеоза. Апотеоза великом Карађорђу штампана је 1850. у Бгду. Најамбициознија његова драма, „жалосна игра у 5 делова“ Преодница српске слободе или Српски ајдуци, штампана је 1863. у Сремским Карловцима и релативно често играна; иста драма касније, под насловом Миљко Мркоњић. Смрт цара Мијаила (издато 1866. у Бгду), није имала нарочитог успеха. Прошлост, садашњост и будућност српска (1867) је комад у три чина састављен од Стеријине драме Сан Краљевића Марка и Банове драме Српске цвети, са алегоријским додацима. Посмртна слава кнеза Мијаила Обреновића III, „слика из народног живота с певањем“ (Бгд 1869), играна је као нека врста помена кнезу који је убијен у Топчидеру 10. VI 1868. Пригодан је, такође, и текст Стогодишњица Вука Стефановића Караџића, „апотеоза у 4 чина са предигром и певањем“, играна и штампана у Бгду 1888. И у драмском стваралаштву М. је догматичан: у потпуности је усвојио немачку идеалистичку филозофију и естетику, канон шилеровске драматургије. Чврсто верујући у моралну мисију литературе, држао се гесла: „привидност треба да тријумфује над стварношћу, а уметничко над природним“. Ту догму је он, као водећи српски естетичар, заступао не само теоретски него и практично, проводећи је у својим драмама, па су оне стога потпуно одвојене од реалности, хладне и догматичне – чак ни своје искрено родољубље нису могле да пренесу на извођаче, а поготову на гледалиште. Мада човек високог образовања и ерудиције, није могао да оживотвори своја дела – недостајало му је талента. Ипак, његова дела приказују се готово у свим парадним приликама: Апотеоза великом Карађорђу је 1840. изведена као свечана новогодишња представа; београдско НП је свој рад 17.  XI 1868. започело његовом драмом Преодница; прва представа у новој згради 30. X 1869. била је његова Посмртна слава кнеза Михаила… Тај његов утицај у Бгду није се протезао и на друге сцене српскохрватског језика. У СНП је само Преодница (Миљко Мркоњић) изведена премијерно 9. II 1864. и репризирана више пута до 1868. За прославу 25-огодишњице СНП М. је међу позваним писцима чија се дела, или одломци из дела, играју у свечаном програму. Петог дана прославе Тоша Јовановић је бриљантно играо Миљка Мркоњића. Писац је био лично присутан. Прошлост, садашњост и будућност српску и Посмртну славу кнеза Михаила СНП је спремило само за гостовања у Бгду 30. XI 1867, односно 30. X 1868. У НСаду и другим градовима Војводине ови се комади нису играли већ и због наглашене српске државне мисли у њима. У репертоар СНП за 1899. укључена је М. Апотеоза, једночинка с певањем, са музиком А. Освалда, и изведена је 26. II у НСаду, а репризирана више пута у другим градовима. М. понуда да СНП штампа његову драму о Михаилу Бугарском није прихваћена, па је дело штампано у Бгду. СНП је 1885. свечано обележило његову и Банову 50-огодишњицу књижевног рада. Часопис „Позориште“ објавио је неколико написа поводом његове смрти. Био је један од веома ревносних, сталних критичара и хроничара позоришног живота у Србији. Своје теоретске ставове изразио је још 1840 („Голубица“, књ. II) преводећи Шилера у чланку Различна сматрања о разним естетичким предметима, те у свом чланку Нешто о нашим књижевницима („Голубица“, 1841, с. 15-19). „Од 1844. Малетић се као и остали наши књижевни критичари, највише бави критиком драмских дела и позоришном критиком“ (Д. Живковић: Почеци српске књижевне критике, Бгд 1957, с. 151). У „Србском народном листу“ (1844,  бр. 44) објавио је поразну критику Николићеве драме Краљевић Марко и Арапин, која је већ увелико и са успехом била извођена. У „Просветним новинама“ је  1847-1848. објавио више критика, те (4. I 1848) чланак Основи правила за позориштнике, у којем, преносећи Гетеове ставове, покушава да критици дâ теоријске основе, а глумцима смернице за усавршавање. У обиљу својих критика драмских текстова није био срећне руке – његове судове углавном је време демантовало. У својој догматичности био је веома нетрпељив према огрешењима о теорију литературе, па су страдали и писци веома популарни на сцени (Стерија, Јован Суботић, Ђура Јакшић, Змај). Његове критике често су биле до замора опширне јер је настојао да у анализама не изгуби ни једну нит. Таква је, на пример, његова критика драме Последња деспотица смедеревска Л. Телечког („Гласник Српског ученог друштва“, 1867, XXII, с. 303-356). Неколико његових критика објавило је и „Позориште“, а повремено је писао и о представама СНП. Знајући проблеме и збивања у позоришном животу из непосредног виђења, М. је 1884. издао волуминозну књигу Грађа за историју српског позоришта, која се и данас много користи као фактографски извор, мада се његови судови и оцене у великом броју случајева не држе. У књизи има веомо много података и о прошлости СНП. Развој српског театра задужио је својим упорним залагањем за његово унапређивање, својим дугогодишњим заузимањем за позориште. Својим ставовима, и кад су били екстремистични па изазивали полемике, допринео је сазревању погледа  на театар у нашој јавности. Опонирајући романтичарским гледањима, он се с њима слагао у националном виђењу театра, па је и он допринео његовом учвршћењу као прворазредног института националног живота.

ЛИТ: С. Вуловић, Прослава 50-годишњице књижевног рада Ђ. Малетића и М. Бана, Гласник српског ученог друштва, 1886, књ. 65; А-м, Ђ. Малетић, Позориште, НСад 1888, бр. 12; А. Хаџић, Ђорђе Малетић, ЛМС, 1888, књ. 154, с. 142-147; Д. Живковић, Почеци српске књижевне критике, Бгд 1957, с. 174-211.

Б. Кв.