МАНОЈЛОВИЋ Тодор – драмски писац и преводилац (Велики Бечкерек, 17. II 1883 – Зрењанин, 27. V 1968). Дипломирао је из области историје уметности на Филозофском факултету у Базелу. У току Првог светског рата, у избеглиштву, сарађивао је на Крфу у листовима „Забавник“ и „Српске новине“. У периоду између два рата био је свестрано активан: сарађивао је у значајним часописима и листовима, објављивао песме, драме и есеје надахнуте тежњама модерне књижевности, чији је био и један од истакнутијих зачетника. Од 1920. до 1924. је радио као уметнички секретар са драматуршким дужностима Београдске опере; од 1931. је био секретар МС и уредник њеног „Летописа“, а од 1938. до 1941. је био професор Уметничке академије у Бгду. Даровит песник, у чијој поезији претежно модерног израза има егзалтације, широке распеваности, животне ведрине, радости и светлости, есејиста обимног знања и вештине у анализама, М. је, упркос неким замеркама савременика, и као драматичар тражио и умногоме налазио нове путеве и уметничке изразе. У комадима Центрифугални играч, мистерија у 3 чина, Катинкини снови, комедија у 4 чина, и Опчињени краљ, историјски филм у 7 слика, те новине су више у драмским изражајним средствима него у тематско-идејној садржини. Центрифугални играч је и садржином и формом најближи модерној драматици: у играчу је изразио онај смели, егзалтовани, снажно надахнути поетски и романтични дух људског бића које тежи да се ослободи онога што га спутава и везује за сиве низине. У неодољивој тежњи за летом у висине испољавају се људска индивидуалност и жеља за слободом духа. У комаду има поезије, динамичности и ритма у радњи. У помало старомодној комедији Катинкини снови сиромашна маникирка сања о срећном браку и како ће бити окружена удварачким заводницима. Понекад неочекивани драмски токови, понегде топли лирски изливи, неке слободе у карактеризацији понеког лика чине комад на махове и вреднијим и нарочито небаналним. У комаду Опчињени краљ приказује необичну љубавну авантуру 60-огодишњег баварског краља Лудвика I са лепом и младом шпанском играчицом Лолом Монтес у драмским ситуацијама и радњи неочекиваних обрта и са доста сценских ефеката. Добар познавалац страних језика, М. је преводио и позоришне комаде с немачког и италијанског језика. Поред М. комада Центрифугални играч (1930) и Катинкини снови (1932), СНП је извело и његове преводе: 1924. Скамполо Д. Никодемија, 1925. Зора, дан, ноћ Д. Никодемија, 1926. Мала Бираги А. Фракаролија, 1926. Пег, срце моје Х. Џ. Манерса (са италијанског превода Луиђија Моте), 1940. Хенрик IV Л. Пирандела, 1958. Турандот, опера Ђ. Пучинија, 1964. Просјачка опера Б. Брехта и 1967. Мајка Храброст и њена деца Б. Брехта. У избору комада имао је две крајности: преводио је лаку, ведру, сентиментално-забавну италијанску комедију и сложене друштвено-психолошке комаде Пирандела и Брехта. Преводи су му по строгим и књижевним и позоришним захтевима спадали међу најуспелије.

ЛИТ: А-м, „Центрифугални играч“, мистерија од Тодора Манојловића – премијера, Нови Сад, 1930, бр. 40, с. 3; А-м, „Катинкини снови“, комедија од Тодора Манојловића, Нови Сад, 1932, бр. 43, с. 3; А-м, Прикази, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1932, бр. 20, с. 2.

Б. С. С.