МАРИВО Пјер Карле де Шамблен де (Pierre Carlet de Chamblain de Marivaux) – француски романописац, драмски писац и есејист (Париз, 4. II 1688 – Париз, 12. II 1763). Право му је име Пјер Карле. Псеудоним Мариво први пут је употребио 1712. Отао му је био финансијски службеник у Риому и Лиможу. Као двадесетдвогодишњак (1710) уписао се на правни факултет у Паризу. Студије никада није завршио, иако се све до 1713. водио у регистрима факултета. Оженио се 1717.  пет г. старијом Коломбом Болоњ (Colombe Bоlogne), са којом је 1719. добио кћер Коломб-Проспер. Исте г. му је у Риому умро отац, следеће је банкротирала банка у којој се налазио позамашан женин мираз, а 1723. му је умрла супруга. Још за њеног живота био се зближио са Силвијом Балети, глумицом која је тумачила главне улоге у његовим комадима, али са њоме није засновао брачну заједницу: од 1744. до смрти становао је са извесном госпођицом Сен-Жан (M-lle Saint-Jean), коју је одредио за извршиоца тестамента и универзалног наследника (ћерка му се 1745. повукла у манастир а 1746. се закалуђерила). У међувремену је, 1743, изабран за члана Француске академије, у којој је 1759, иако већ озбиљно болестан, изабран за директора. Умро је од плућне хидропизије. Почео је да пише још као осамнаестогодишњак. Мудар и правичан отац (Le Père prudent et équitable, 1706) прво је његово дело. Доста је лутао док није нашао свој пут, али се никада није одрекао подједнаког интересовања за позориште, роман и есеј. Највећи је његов допринос на драмском плану. Поред једне друштвене комедије и једне трагедије, створио је посебну драмску врсту уз коју иде непреводив израз мариводаж (marivaudage). Сарађивао је са обе позоришне трупе свога времена – Италијански глумци и Француска комедија. У првој је изведено преко двадесет његових дела, а у другој око десет. Као драматичар био је неједнаке среће. Неки од његових комада одмах су освојили публику, а многи су потпуно потонули. Неки су у међувремену побуђивали занимање па у одређеним историјским раздобљима бивали заборављани. Најтрајнију вредност су имали: Арлекин углађен љубављу (Arlequin poli par l’amour, 1720), Љубавно изненађење (La Surprise de l’amour, 1722), Двострука непостојаност (La Double inconstance, 1723) и Игра љубави и случаја (Le Jeu de l’amour et du hasard, 1730). Био је истраживач људског, посебно женског, срца. Сматрају га Расином XVIII столећа. „Вребао сам“ – говорио је – „у људском срцу све кутове у које се скрива љубав у страху да не буде уочена, а циљ је сваке од мојих комедија да је изгони из сваког од тих кутака“. Његове комедије указују на бескрај тих скривања. Истицано је да у радовима ове врсте има превише онога што се назива „метафизиком срца“ (израз је Волтеров), али му нико није оспоравао дар којим је то остваривао. Запажено је, такође, да оно што ради можда и није за свакога, али му је признавано да ће добри зналци у његовим делима наћи своју духовну насладу. Духовитост, осећајност, финоћа, деликатност, поезија и психолошка уверљивост особине су које се обично истичу уз свако од његових дела; мајсторство конверзације, исто тако. Замерало се да у његовим комадима нема довољно радње а да има сувише духовитости. Мислило се, такође, да је пре живахан и површан но дубок. Сент-Бев је упозорио на нетачност таквог закључка. По њему, М. је био теоретичар и филозоф далеко продорнији него што би се могло закључити на основу његовог кокетног изгледа. Лансон га је сврставао, у оквирима европске књижевности, између Адисона и Ричардсона. Ове су судове потврђивали и његови романи, међу којима је Маријанин живот (La Vie de Marianne) од најзначајнијих. То су потврђивали и његови есеји које је целог живота писао и међу којима је и онај о Расину. Новосадско позориште је 1926. извело његову Игру у срећу (Le Jeu de l’amour et du hasard).

С. А. Ј.