МАРК-МИШЕЛ (Marc-Michel) – драмски писац (Марсеј, 22. VII 1812 – Париз, 12. III 1868). Право му је име Марк-Антоан-Амеде Мишел (Marc-Antoine-Amedèe Michel). У родном Марсеју је живео бавећи се разним пословима – до 1854, када је прешао у Париз, где је дошао у контакт са литерарним круговима и почео и сâм да пише елегичне песме за књижевне ревије и часописе. Упознавши се са Лабишем, Лефранком, Делакуром и још неким позоришним писцима онога времена, дефинитивно се определио за водвиљ, којим ће се бавити као искључивом професијом до краја живота. Припадао је, највећим делом свог комедиографског рада, Лабишевој „радионици водвиља“. У огромној продукцији којом је требало да се непрекидно задовољава права помама тадашње париске публике за комадима лаког жанра, сарађивао је са Лабишем на преко четрдесет водвиља које су заједнички потписали; међу њима је и либрето за оперету Кајгана код Фоламбиша (са музиком Леа Делиба). Разуме се, Лабиш се увек појављује као први аутор непресушног духа и неисцрпне маште али мање вешт у литерарној обради; Лабиш је био иницијатор, инспиратор и креатор свих водвиља који су изашли из његове радионице; у току рада стално је био у вези са својим сарадницима и активно учествовао у изради текстова; њихове текстуалне обраде исправљао је, допуњавао и „додавао им сока и зачина“, како је сам волео да каже. Поред М-М., који му је најчешће био сарадник, с њим је на писању водвиља сарађивало још око четрдесет писаца (Клервил, Диманоар, Баријер, Анисе-Буржоа, Декурсел, Барбије, Лемоен, Мелвил, Монжоа, Летерије, Либиз, Сироден и други). Сламни шешир (Un chapeau d’Italie, 1851) је најуспешнији резултат сарадње М-М. са Лабишем. За ову жовијалну комедију Франсиск Сарсе је писао да „представља праву револуцију у жанру водвиља“. Такође су им веома популарни били и Боке отац и син или Предугачак пут (1840), Добро чувана кћи (1850), Поверљиво лице (1850), Изгубила жена подвезицу (1851), Сашите ми панталоне (1851), Даме из Монтанфриша (1856), Бенгалски тигар (1867) и други. СНП је од њихових заједничких комада приказало: Пргав човек (1903), Зет или Једва стече зета (1905) и Сламни шешир (под насловом: Флорентински шешир) – први пут на гостовању у Осијеку 30. XI 1905, затим 16. I 1925. и 2. II 1975. У сарадњи са другим писцима (Боплан, Лефранк, Делакур) написао још много лаких, веома забавних позоришних текстова, чији број није тачно утврђен. Рачуна се да је са Лабишем и са осталима, за више од две деценије, радио на више од сто водвиља. У неколико махова појавио се и као самосталан аутор.

Л. Д.