МАРЖИНЕЦ Хинко – диригент (рођен вероватно 1881. у Чешкој, умро 1947. у Београду). Почетком 20. века доселио се у нашу земљу и радио као хоровођа у осјечком друштву „Нада“, а затим у Сремској Митровици као наставник музике. Од 1907. до 1913. водио је хорове „Станковић и „Обилић“ у Шапцу, Прво певачко друштво у Бгду и, пред сâм Први светски рат, певачко друштво у Скопљу. После рата је у Бгду (1918-1919) био капелник војне музике, у чину капетана прве класе. У НП у НСаду, на иницијативу тадашњег управника Косте Луковића, био је диригент Опере од 1. IX 1920. до 31. VIII 1921. Њему припада заслуга за организовање оперских ансамбла: солиста, чланова хора и чланова оркестра новосадске Опере, а исто тако и за репертоар који је у тој сезони остварен са знатним успехом. Главни помоћник и корепетитор му је тада био будући наш велики диригент Ловро Матачић. Почетком септембра 1923. Министарство просвете именовало га је за директора Опере НП у НСаду и он је на томе положају остао до 1. IX 1924. Потом је поново био у војној служби, као капелник војне музике VII пешадијског пука у НСаду, одакле је, од маја до октобра 1927, наставио да сарађује са Новосадском опером повремено диригујући оперетским представама. Поред тога припремио је у НСаду и извео као диригент један Симфонијски концерт, који су и публика и критика бурно поздравиле и на којем су наступили и сопран К. Дубска (Молитва из Маснеовог Вертера) и бас Евгеније Маријашец (Пролог из Мефистофела). Као пензионер, прве г. окупације провео је у Бгду код своје кћерке, пијанисткиње Љубице Маржинец, тада доцента Музичке академије у Бгду. У сезони 1943/44. био је капелник ДНП у Панчеву, у којем је дириговао једну оперету – Мамзел Нитуш од Л. Алевија – и десетак драмских комада, углавном из народног живота с певањем и музиком. Имао је веома солидно музичко образовање и темељно је познавао своју струку. Као човек био је скроман, уздржан, ненаметљив, углађених манира и одмереног понашања. Из њега су зрачиле доброта, топлина и људскост. На послу је, међутим, тражио уметничку дисциплину и одговорно понашање и није се задовољавао првим решењима и лако досегнутим резултатима, него је музичке ансамбле увежбавао све док нису били оспособљени за максималан уметнички резултат, до крајњих граница њихових могућности. Свима који су с њиме сарађивали остао је у најлепшој успомени. Поводом успешне инсценације опере Вертер рецензент новосадског „Јединства“ (20. X 1920) каже: „Г. Маржинец, окретан и агилан диригент, који потпуно доминира својим ансамблом, може бити потпуно задовољан резултатом свога рада који му је донео лепо признање“.

ДИРИГОВАЊА: Вертер, Трубадур, Мадам Батерфлај, Арлезијанка, Копелија, Тоска, Хофманове приче, Продана невеста, Травијата, Трубадур, Риголето, Бајадера, Плава мазурка, Барун Тренк.

ЛИТ: А-м, Премијера „Арлезијанке“, Застава, 15. IX 1920; А-м, „Барон Тренк“, Јединство, 5. X 1920; А-м, Свечано вече у позоришту, Јединство, 29. X 1920; А-м, Хинко Маржинец, Јединство, 12. V 1921; Ђ. П., „Мадам Батерфлај“, Застава, 25. III 1925; А-м, Синоћ смо видели иако мало старију ипак изврсну оперету „Мамзел Нитуш“, Србадија, НСад 13. X 1923; О. С(уботи)ћ, „Продана невеста“, Застава, 23. XI 1923; Arbiter, Синоћ је отпочела Новосадска опера своје гостовање, Нова пошта, Суботица 7. II 1924; С. Зубац, Биланс гостовања Новосадске опере, Нова пошта, Суботица 26. II 1924; О. С(уботи)ћ, „Хофманове приче“, Застава, 27. III 1924; О. С(уботи)ћ, Са Симфонијског концерта, Застава, 6. XI 1924; В. Сп(асић), О, Бајадеро, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 2, с. 3.

В. В.