МАТАВУЉ Симо – приповедач, драмски писац и преводилац (Шибеник, 12. IX 1852 – Београд, 20. II 1908). Потиче из српске трговачке породице, која се из босанских планина доселила у Приморје. У Шибенику је завршио основну школу на италијанском, али паралелно и српску верску школу у православном манастиру. Отац му је рано умро, што је поразно утицало на опстанак породице. Уписао се у тек основану гимназију, али су га после другог разреда мати и очух преместили у „трговачку радњу“, а затим га послали стрицу Серафиму, игуману манастира Свете Богородице у Крупи, где је током четири г. највише времена провео у читању. Видевши да му синовац није „створен за мантију“, стриц га је вратио мајци. Уписао се 1868. у учитељску школу, основану у то време у Арбанасима крај Задра, коју је завршио са одличним успехом. Отада је учитељевао по околним селима: у Ђеврскама (1871), Буковици (1871/72) и у Исламу (1872-1874), у Равним Котарима недалеко од Задра, где је научио француски језик. Књижевним радом почео је да се бави као двадесетдвогодишњак. После двомесечног служења војног рока у Пули 1874. изабран је за наставника италијанског језика у поморској школи „Србина“ у Херцег Новом, где је, током седмогодишњег боравка, учио стране језике и темељно се упознавао са радом Вука Караџића, Ђуре Даничића и осталих наших филолога. За време школског распуста 1877. учестовао је у Херцеговачком устанку и у Никшићу био добровољни болничар у руској болници. Почетком октобра 1881, непосредно пре друге бокељске буне, добио је место професора француског језика у Цетињској гимназији, а затим инспектора школа у Црној Гори и васпитача синова књаза Николе. Г. 1882. је са групом ђака обишао Италију и Француску и задржао се неколико месеци у Паризу. У јесен 1887. прешао је у Србију, у зајечарску гимназију, коју је, незадовољан, напустио после неколико месеци и преко Бгда, НСада, Пеште и Шибеника вратио се у Цетиње. Крајем 1889. коначно му се испунила жеља да се запосли у Бгду: добио је место у нижој теразијској гимназији као учитељ језика прве класе и на тој дужности је остао до марта 1892. Неколико месеци касније је, као добар познавалац романских језика, постављен за шефа Прес-бироа при Министарству иностраних дела. Због „антидинастичарства“ смењен је са овог положаја и до 1900. је био „на расположењу“. Пошто му је прва жена, учитељица Милица Степановић (са којом се оженио 1892), умрла после непуне г. дана брака, оженио се други пут 1900. богатом удовицом из НСада, што му је омогућило да престане са службовањем и посвети се искључиво књижевном раду. За почасног члана Матице српске изабран је 1900; био је први председник Друштва српских књижевника и уметника основаног 1902, а од 1905. до смрти редовно је биран за председника Српског књижевног друштва; 1905. је био у управи Српске књижевне задруге и члан Комисије за израду нацрта о ауторском праву. За редовног члана Краљевске академије наука изабран је 30. I 1904. Умро је и сахрањен у Бгду. Први књижевни рад, песму Ноћ у очи Ивања, објавио му је „Народни лист“ у Задру 1873. Сарађивао је у великом броју часописа и новина: „Црногорац“, „Глас Црногорца“, „Зета“ и „Нова Зета“ (Цетиње), „Српски лист“ и „Српски глас“ (Задар), „Јавор“, „Стражилово“, ЛМС и „Браник“  (НСад), „Виенац“ (Згб), „Коло“, „Дело“, „Мале новине“, „Ново време“ и „Самоуправа“ (Бгд). Објавио је неколико песама, око сто приповедака, два романа, два мемоарска списа, више путописа, једну „етнографску радњу“ и већи број осталих састава (дописа, рецензија, реферата, језичких списа, предавања, превода). Написао је две оригиналне драме: Завјет (1896) и На слави (1904). Превео је комедије: Месалина Пјетра Коса; Брачна срећа А. Валабрега; Диран и Диран Валабрега и Ордоноа; Мизантроп и Грађанин племић Ж. Б. П. Молијера. СНП је изводило М. драму Завет (1897) и његове преводе Брачне среће (1893), Дирана и Дирана (1919) и Грађанина племића (1925, 1949. и 1973).

БИБЛ: Из Црне Горе и Приморја, I-II, Цетиње 1888, 1889; Из приморског живота, Згб 1890; Са Јадрана, Бгд 1891; Из разнијех крајева, Мостар 1893; Бока и Бокељи, НСад 1893; Завјет, Бгд 1897; С мора и с планине, НСад 1901; Београдске приче, Бгд 1902; Немирне душе, Бгд 1908; Биљешке једног писца, Бгд 1923; Сабрана дела, 1-8, Бгд 1953-1956.

ЛИТ: В. Латковић, Симо Матавуљ у Црној Гори, Скопље 1940; В. Латковић, Симо Матавуљ. Живот и рад, предговор у: Сабрана дела, 1, Бгд 1953, с. VII-XLI; В. Глигорић, Симо Матавуљ, у: Српски реалисти, Бгд 1954, с. 304-354; Г. Добрашиновић, Живот и рад Сима Матавуља, Бгд 1965.

Д. Н.