МАЖУРАНИЋ Иван – песник (Нови Винодолски, 11. VIII 1814 – Загреб, 4. VIII 1890). Из имућне грађанске породице, 1827. је завршио пучку школу у родном месту и 1833. гимназију у Ријеци, где је научио немачки, латински, италијански и мађарски језик, а касније је научио још и енглески, француски и све словенске језике. На Лицеју у Згбу је 1833. уписао филозофију да би другу г. завршио у Сомбатхељу 1835. Права је студирао у Згбу од 1835. до 1837, а потом радио као гимназијски професор. Већ 1840. је прешао у Карловце у градски магистрат и ту остао до 1848. У међувремену је 1841. у Пешти положио специјалистички испит меничког права. За време школовања 1830. написао је прве стихове –  Винодолски долче, да си здраво! и 1832. штампао прву песму на мађарском језику – оду Ференцу Ирмењију. За време студија упознао се са Људевитом Гајем и пришао Илирском покрету. Тада је почео и озбиљније да се бави књижевним радом: писао је афоризме и стихове. Прва песма на хрватском језику, Приморац Даници, штампана му је 1835. у „Даници илирској”. Поред поезије бавио се и лексикографским радом – са Ј. Ужаревићем је 1842. издао Немачко-илирски словар, први такве врсте у Хрватској. На позив Матице илирске допунио је XIV и XV певање Гундулићевог Османа, а са братом Антуном написао је Ријечник Османа Гундулићева 1844. Славу је стекао када је написао еп Смрт Смаил-аге Ченгића (1844), који је 1845. објавио у алманаху „Искра” под насловом Смерт Ченгић-аге.  Књижевност је скоро потпуно занемарио 1848, када се посветио политици. За време револуције био је саборски перовођа, састављао је најважнија политичка документа. Г. 1848. oбјавио је брошуру Хрвати Мађаром и на хрватском и на мађарском језику (A’ Horvátoka a’ Magyaroknak felelet az 1848-ik Martziusi és Áprilisi Magyar hirdetményekre). Био је члан демократског листа хрватске левице „Славенски југ” од 1848. до 1849. После Револуције, од 1850. до 1860, био је генерални прокуратор за Хрватску и Славонију и као такав организовао судство у Хрватској. Био је први хрватски канцелар 1861-1866, а затим, од 1873. до 1880, и хрватски бан. За време његовог бановања реформисао је школство, управу и правосуђе, отворио универзитет и донео многе законе. После 1880. није више учествовао у јавном животу него се бавио астрономијом и математиком и проучавао филозофе. Био је ожењен Александром Деметер, сестром песника Димитрија Деметера, којој је посветио најлепше стихове – Јавор, Јавор и тамјаника. Сахрањен је у илирској аркади на Мирогоју у Згбу. „Главну карактеристику М. стваралаштва чини прожимање утицаја класичног наслеђа, народне песме и дубровачке поезије, уз властито настојање да створи посебан песнички језик. Енергични противник приоритета једног наречја, он је настојао да у употребу уведе све форме које су му изгледале целисходне, чак и изумрле. Његов језик еволуира од покрајинског, регионалног, који је млади песник понео из родног краја, преко оног који се налази у првим хрватским новинама, све до изграђеног оновременог књижевног језика чији се образац налази у Ченгић-аги. Кратка језгровита фраза, афоризам и сентенција доминирају код њега у живом споју са искричавим, снажним духом даровитог литерате и каткад недокучивом дубином мислиоца.” Његово најпознатије дело Смрт Смаил-аге Ченгића права је сценска творевина, има пет певања: Агонија, Ноћник, Чета, Харач и Коб који су као класични чинови драме. Језик је чист народни у комбинацији са архаичним хрватским говором. Његов избор теме објашњава се тадашњом владавином родољубиве лирике. Смаил-ага није само типичан лик окупатора и тлачитеља него је симбол свеопштег зла. Основна идеја је национално ослобођење и општељудска тежња за ослобођење човека од насиља. То је дело трајне вредности, ванвременско. У СНП је Смрт Смаил-аге Ченгића изведена 1. X 1963. као сценски ораторијум у четири става.

БИБЛ: Пјесме, Згб 1895, 1924; Дјела, Згб 1895; Изабрана дела, Бгд 1963.

ЛИТ: Ђ. Дежелић,  Иван Мажуранић, Згб 1861; В. Мажуранић, О животу и пјесничком раду Ивана Мажуранића, у: Пјесме, Згб 1895; С. Вукмановић, Живот и књижевни рад Ивана Мажуранића и теоријска обрада „Смрт Саил-аге Ченгића”, Бгд 1937; М. Живанчевић, Писма Ивана Мажуранића брату Антону, у: Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, НСад 1960.

М. Л.