МИХАЈЛОВИЋ Борислав-Михиз – књижевник (Ириг, 17. X 1922 – Београд, 15. XII 1997). Основну школу је завршио у родном месту, класичну гимназију у Сремским Карловцима, а на Филозофском факултету у Бгду (Група за југословенску књижевност) дипломирао је 1950. Још за време студија постао је асистент у Музеју Вука и Доситеја у Бгду (1949-1950), па литерарни критичар „НИН“-а (1951-1955), управник Библиотеке МС (1956-1962), а потом уметнички саветник и уметнички директор „Авала филма“ у Бгду, те драматург „Атељеа 212“ у Бгду. У књижевности се јавио збирком песама (Песме, Бгд 1947), али се касније посветио књижевној критици (Огледи, Бгд 1951; Од истог читаоца, Бгд 1956) и драмском стваралаштву (Поетска панорама Војводина, антологија српске лирике, СНП, 1956; драматизације: Страдија Радоја Домановића, СНП, 1958; Аутобиографија Бранислава Нушића, НП Ниш, 1960; Лопов Леонида Леонова, НП Бгд, 1965; драме: Бановић Страхиња, ЈДП Бгд, 1965; Командант Сајлер, НП Бгд, 1967; Краљевић Марко, ЈДП Бгд, 1969). Приредио је антологију Српски песници између два рата (Бгд 1956). Писац је и коаутор многобројних филмских сценарија. Током боравка у НСаду активно је учествовао и у раду Стеријиног позорја. Био је члан његовог Извршног одбора (1957-1961), члан Оцењивачке комисије ЈПИ (1957. и 1958), уметничких (квалификационих) комисија за избор представа за Игре (1957-1959), а 1964. је отворио изложбу о животу и раду Бранислава Нушића, којом је Стеријино позорје обележило 100-годишњицу Нушићевог рођења. Добитник је двеју Стеријиних награда: за најбољу драматизацију (Аутобиографија Б. Нушића, 1961) и за најбољи драмски текст (Бановић Страхиња, 1963), као и награде Савеза драмских аутора Југославије „Марин Држић“ (1964. за најизвођеније драмско дело – Бановића Страхињу – савременог аутора на југословенским сценама у минулој сезони). У СНП су изведене његове драматизације антологије српске поезије Војводина, Страдије Радоја Домановића, Аутобиографије Бранислава Нушића и драма Бановић Страхиња. Сценско-поетску панораму Војводина М. је замислио као антологију српске лирике подељену у осам поглавља (Домовина, Завичај, Људи и судбине, Псовка и каштига, Земља бећараца, земља кола, шалајки и поскочица, Војводина се смеје, Борбе и борења и Равница), којом су били обухваћени стихови непознатих песника XVIII и XIX века, потом Јована Рајића, Јована Авакумовића, Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја, Ђуре Јакшића, Лазе Костића, Милете Јакшића, Јована Грчића Миленка, Душана Васиљева, Жарка Васиљевића, Вељка Петровића, Милоша Црњанског, Јована Поповића, Дејана Медаковића, Васе Поповића, Мирослава Антића, као и стихови из народне поезије (бећарци, шалајке и поскочице), дакле „песника који су живели и делали на тлу Паноније“. Без већег драматуршког захвата Војводина је заживела у пуном сјају тек на сцени, у маштовитој режији Јована Коњовића. Драматизација Страдије била је покушај извоношења на позорницу целине Домановићевог сатиричног дела. За основу новоствореног дела М. је узео приповетку Страдија интерполирајући у њу, као целине, Дангу и Вођу и додајући поједине сцене, пасаже и ситуације из Мртвог мора, Укидања страсти, Не разумем, Сна једног министра, Господина послужитеља, Огласа и др. Приступајући раду М. је, превасходно, усмерио напор ка минуциозном изналажењу универзалног у односима личности и друштва, чиме је драматизацију свесно лишио било каквих временских условности. У формалном погледу он није могао да избегне Домановићевог помало незаинтересованог Путника – приповедача и резонера, као везника многих призора, које би без њега било веома тешко уклопити у организовану целину и чије је стилско јединство прилично нарушено завршном сценом, преузетом из Вође. Придодата из жеље да још више нагласи безизлазност из страдијанских понора, да још више истакне осуђеност на пропаст народа фасцинантно оптерећеног фиктивним својствима насумце одабраног предводника за којим пристаје да срља у непознато, ова сцена не поседује природност краја једне већ завршене теме, која је по „неконвенционалним бојама своје сатирично-алегоријске живописности“ (Е. Финци) и по азбучности драматизаторске формуле представљала не само догађај, него означила и датум у времену наших позоришних тражења и доказивања. Охрабрен похвалама Страдији, али и свестан вредности учињеног, он само две г. касније завршава драматизацију Нушићеве Аутобиографије. Иако прихваћена и играна у многим театрима, она више није имала ничега од трагалачке заокупљености и заноса претходним делом, што иначе не треба заборавити када је реч о његовом литерарном стваралаштву уопште. Донекле шаблонска, мада јој је узор израдио он сâм, донекле разуђена а ипак уклопљена у само њему својствене оквире, донекле инструктивна и прецизна, али не и ослобођена мана, драматизација Аутобиографије је у ствари само повод за сценску интерпретацију овог Нушићевог прозног текста. Али она поседује и један несвакидашњи квалитет. Под светлошћу рефлектора она говори о Нушићевом поимању театра, глумачког позива, глумачке славе, пролазности и заборава глумачког чина, увек одређеног условношћу лика. Драмом о Бановићу Страхињи постао је први савремени драмски аутор код нас коjи је за своје дело потражио инспирацију у народној поезији. Бановић Страхиња, та наша вероватно највише дискутована народна песма, побудила је већ необичношћу свог садржаја немирну и трагалачку М. пажњу. Неспреман да усвоји као своје било шта што би иоле личило на помодарство или да прихвата сличне узоре, он у уводној напомени веома одлучно одбацује свако евентуално квалификовање драме термином „историјска“. Али, она то, и против његове воље, по много чему јесте. Пре свега по експозицијски непотребно дугом првом чину, по својој везаности за епику и изналажење прохујалог временског и драмског валера, најзад по свом бављењу историјом и местом појединца у њој. Са друге стране, она је необавезно размишљање о прошлости, да би се домашила будућност. Иронично-саркастични пледоаје изговорен у лице савремености. Побуна, доста мирна, скоро пасивна, против „тешке, крупне, црне, амбициозне“ ауторитативности увек спремне да „улије свест о изузетном“. Но сав овај додатни, свесно неисторијски миље добија своју завршеност и потпуност тек у изналажењу онога „што се или мора или може“. Дакле, у моралној опредељености, али и у свођењу драматичног, које је претило да постане судбинско, на ниво обичности, чак приватне свакодневице. На тај начин М. је остварио прерастање почетног мотива у једну нову, психолошки, идејно и филозофски веома слободно интерпретирану категорију засновану на причи о „жени са тајном“. Само разрешење сукоба, најзад, он је ипак преузео из народне песме, дајући му, нужно, одређену личну ноту, нарочито при дефинитивном уобличавању ликова, у чему му ни песма ни оновремени коментатори нису били од веће користи. Писана виспрено, са изузетним осећањем за брз и сигуран контакт са публиком (амбијент, романтични заплет, релативно срећан завршетак и сл.), драма, бар када је у питању театар, поседује једну велику предност – дозвољава штрих! Тако је, нпр., уз скраћивање понекад преопширних пасажа, у представи СНП „брисан“ цео други део првог чина, чиме се, неоспорно, итекако добило у темпу.

БИБЛ: Војводина, антологија српске лирике, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 688; Страдија, сатира у два дела по Р. Домановићу, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 902; Аутобиографија, по Б. Нушићу, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 956; Бановић Страхиња, драма у три чина, Бгд 1963.

ЛИТ: М. Бабинка, Несвакидашњи вид, Дневник, 25. XI 1956; М. Бабинка, Сугестивна реч поезије, Дневник, 6. XII 1956; О. Новаковић, Поезија на позорници, НС, 1957, бр. 120, с. 9; Л. Павловић, Војводина у пјесмама, Ослобођење, 8. IV 1957; Ј. Путник, Смех на оштрици истине, Дневник, 20, 30. XI и 1. XII 1958; М. Кујунџић, Савремено тумачење старе сатире, Дневник, 7. XII 1958; О. Новаковић, Атрактивни почеци, НС, 1958, бр. 137-138, с. 9; М. Кујунџић, „Страдија“ у новој концепцији, Дневник, 24. V 1959; В. Стаменковић, Савремена драма на Стеријином позорју, Књижевне новине, 5. VI 1959; Ј. Максимовић, Добро утабане стазе, НИН, 21. XII 1959; Г. Д(ивљак)-А(рок), Нови, неизвођени Нушић, Дневник, 22. X 1960; С. Селенић, Нушић-Михајловић: „Аутобиографија“, Борба, 9. XII 1960; Х. Клајн, У потрази за догађајем, Политика, 1, 2. и 3. I 1961; М. Кујунџић, Радосни Нушић, Дневник, 22. V 1961; М. Мирковић, Бранислав Нушић: „Аутобиографија“ – Драматизација Борислав Михајловић, Борба, 9. X 1961; Е. Финци, Више и мање од живота, II, Бгд 1961, с. 45-48, IV, Бгд 1965, с. 35-38, 80-84; В. Стаменковић, Експерименти у савременом позоришту, НИН, 15. X 1961; Ђ. Ђурђевић, Две занимљиве премијере, Борба, 10. X 1963; М. Радоњић, Сценско транспоновање литературе, Сцена, 1962, бр. 3-4, с. 141-166; Л. Павловић, Драма свијести и одговорности, Ослобођење, 1. III 1963; С. Селенић, Борислав Михајловић: „Бановић Страхиња“, Борба, 2. III 1963; В. Стаменковић, Романтична интрига, иронична теза, НИН, 3. III 1963; В. Вучо, Заиграј, па и за појас задени, Књижевне новине, 8. III 1963; Д. Ређеп, Дневник о Стеријином позорју, Књижевне новине, 31. V 1963; О. Божичковић, „Бановић Страхиња“, Политика, 2. X 1963; (В.) У(рбан), Михизова драма „Бановић Страхиња“, Дневник, 8. X 1963; М. Кујунџић, Скок и доскок двојице шампиона, Дневник, 9. X 1963; С. Селенић, У знаку експеримента, Борба, 7. XI 1963; Н. Попов, Духовити многозналац, Дневник, 18. XII 1997.

М. Р.