МИХЕЛИЧ Мира – приповедач, драмски писац и преводилац (Сплит, 14. VII 1912 – Љубљана, 4. IX 1985). Девојачко презиме јој је Крамер, а по првом супругу Пуц. Гимназију је завршила у Љубљани, а на љубљанском универзитету два семестра права. Била је председник Удружења словеначких писаца, председник словеначког центра ПЕН-клуба, у којем је потом изабрана за сталног потпредседника. Други супруг јој је сликар Франце Михелич и обоје су као слободни уметници живели у Љубљани. Најзначајнији део њене стваралачке активности посвећен је роману. Већ у својим првим романима (Лице у огледалу – Obraz v zrcalu, 1941. и Тиха вода, 1942) наговестила је чиме ће се бавити: друштвеним односима у љубљанским грађанским круговима у условима либералне привреде. У роману Април је ову тематику заоштрила постављајући се као револуционар, а словеначким грађанским друштвом бави се и надаље у новелама Веверица не може да умре (Veverica ne more umreti) и Дивљина ће цветати као ружа (Divljina bo cvetela kakor roža), које је, додавши два нова поглавља, спојила у роман Мала чаробница (Mala čarovnica). И касније хронике баве се догађајима у љубљанском грађанству: Увек, никад (Zmeraj, nikoli), Опроштај од Глорије (Slovo od Glorije) и Дуга над градом (Mavrica nad mestom). Следе романи Кућа вечери (Hiša večeri), Странац у Емони (Tujec v Emoni) и други и њена жеља да састави опширну хронику љубљанског друштва, која би требало да буде нека врста словеначке саге о Форсајтима или словеначких Буденброкова. На пољу драмске литературе појавила се 1945. драмом Свет без мржње (Svet brez sovraštva), у којој приказује патњу жена у окупаторским затворским ћелијама у време Другог светског рата и која је премијерно изведена 21. XII 1945. у СНГ у Љубљани. Драма Ватра и пепео (Ogenj in pepel) изведена је у истом театру 12. II 1949. и говори о словеначком политичару који је током рата сарађивао са окупатором. Ратним темама се бави и у драми Операција, изведеној у љубљанском СНГ 14. VI 1950, а Златним октобром (Zlati oktober, љубљанско Местно гледалишче, 25. IX 1954) прелази на савремене теме и исмева разне видове малограђанског живота, што ће чинити и у наредним комедијама: Веверица не може да умре (драматизација сопствене новеле, 1961), Сат наших дана (Ura naših dni, 1965) и Дан жена (по Аристофановим Женама у скупштини, 1969). Она спада међу врхунске словеначке преводиоце, поглавито са енглеског језика (Бронфилд, Дикенс, Фокнер, Адамич, Мом, Драјзер, Колдвел, Текери и други). У СНП је 1946. приказана њена драма Свет без мржње.

БИБЛ: Obraz v zrcalu, Љубљана 1941, 1978; Tiha voda, Љубљана 1942; Svet bez sovraštva, Трст 1945; Огањ и пепео, Згб 1949; Ватра и пепео, Бгд 1949; Ogenj in pepel, Љубљана 1950, 1971; Операција, Згб 1950; Свијет без мржње, Згб 1951; Štirje letni časi, Љубљана 1956; April, Љубљана 1959; Hiša večera, Љубљана 1959; Mala čarovnica, Љубљана 1961; Април, Бгд 1961; Mladi mesec, Љубљана 1962; Otok in struga, Љубљана 1963; Peter iz telefona, Љубљана 1963; Петар из телефона, Бгд 1963; Mavrica nad mestom, Љубљана 1964; Pridi, mili moj Ariel, Љубљана 1965, 1976; Дечак у Венецији, Бгд 1965, Сарајево 1965; Zmeraj, nikoli, Љубљана 1966; Puhek v Benetkah, Љубљана 1965; Novo leto na strehi, Љубљана 1966; Нова година на крову, Бгд 1966; Дуга над градом, Згб 1967; Igra v vetru, Мурска Собота 1967; Puhek, Љубљана 1967; Dan žena, Љубљана 1968; Stolpnica osamelih žensk, Копер 1969; Vrnite se, sinovi, Љубљана 1972; Puhova kresna noč, Љубљана 1972; Plamen ali dim, Љубљана 1973; Дођи, драги мој Аријеле, Сарајево 1973; Tujec v Emoni, Љубљана 1978.

ЛИТ: M. Sever, Žena, ki ne pozna oddiha, Naša žena, Љубљана 1957, с. 247-248; А-м, Razgovor s pisateljico Miro Miheličevo, Delo, Љубљана 8. III 1960; А-м, Mira Miheličeva, Gledališki list MGL, Љубљана 1961, бр. 2, с. 58-59; R. Močnik, Mitični znak Mire Mihelič, Perspektive, Љубљана 1963, бр. 4, с. 762-765; H. Glušič, Družinska kronika slovenskega meščanstva v romanih Mire Mihelič, Jezik in slovstvo, Љубљана 1965, с. 79-82; M. Kravos, Mira Mihelič, pisateljica in ugledna slovenska javna in kulturna delavka, Primorski dnevnik, Трст 16. VII 1972.

Ј. Ј.