МИЛЕТИЋ Славко – лекар, политичар и преводилац (Нови Сад, 22. III 1869 – Београд, 11. V 1934). Син народног трибуна Светозара Милетића (в). Основну школу и седам разреда гимназије учио је у НСаду; из новосадске Гимназије исписао се и наставио школовање у Осијеку због тога што му је отац теже оболео, породично стање се погоршало, а политичке прилике у НСаду постајале све теже. У Осијеку је завршио седми и осми разред гимназије, а медицинске студије на универзитетима у Грацу, Прагу и Бечу (1895). За време студија у Бечу био је активан у српском академском друштву „Зора“. По завршетку студија, од 1896. живео је у Вршцу, где је обављао приватну лекарску праксу; отада је код њега до смрти (1901) у Вршцу био и његов тешко оболели отац. Припадао је Радикалној странци, на чијем је челу био његов зет Јаша Томић (в), и од 1897. непрекидно је биран за посланика на Српском народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима. За време Првог светског рата био је интерниран, а по завршетку рата изабран за председника Велике народне скупштине Војводине која је 25. XI 1918. прогласила уједињење Војводине са Србијом, а тиме и њен улазак у састав Краљевине СХС. Одмах затим изабран је за посланика у Привремено народно представништво и отада је на радикалским листама редовно биран за народног посланика. Уласком у владу Љ. Давидовића за министра народног здравља (19. II 1920) дефинитивно је прешао из Вршца у Бгд. Други пут је ушао у владу као министар истог ресора 16. XII 1922. и на том положају остао укупно целу деценију. У међувремену, г. дана је био министар пошта и телеграфа (1921), а кратко време заступао је министра социјалне политике (1924). Он није имао темперамент, снагу ни борбеност свога оца, нити је био политичар његовог формата; био је тих, скроман и исправан грађански политички радник који је по својим моралним особинама више био потребан странци но што је странка била потребна њему. У здравственој политици Југославије између два светска рата, у условима тадашњих режима, страначких борби и друштвених противуречности, учинио је највише што је могао: основао је многе хигијенске заводе, подигао домове народног здравља, здравствене станице, школске поликлинике, диспанзере за одојчад, лечилишта и опоравилишта. Иако је за тадашње прилике дуго био на министарским положајима, својим потомцима оставио је само свој лични углед и часно име. Знао је француски, немачки, руски, чешки и италијански и био је лепог општег и стручног образовања. У младости је писао песме и приповетке, доцније политичке чланке и популарне прилоге из хигијене и социјалне медицине. Од 1904. до 1914. био је члан Позоришног одсека Друштва за СНП. Сарађивао је у „Застави“, „Жени“ и у медицинским часописима, а две г. је уређивао новосадски лист „Српска домаја“. СНП је извело три његова превода: Нашег пријатеља Некљужева А. Паљма (1890) и Еву и Александру Р. Фоса (оба 1891).

ЛИТ: М. Ђорђевић, Д-р Славко Милетић, Годишњак Матице српске, НСад 1935, с. 197-199; В. Алексијевић, Један портрет – Д-р Славко Милетић, Бгд 1940.

Л. Д.