МИЛИТАР Трифун-Трива – новинар, писац, ахивист, члан ДСНП (Нови Сад, 23. X 1889 – Нови Сад, 24. I 1977). Потекао је из чиновничке породице пореклом из Вршца. Основну школу завршио је 1901, а Српску гимназију 1908. у НСаду. Студије мађарског и немачког језика завршио је 1914. на Филозофском факултету у Будимпешти. У гимназији је покренуо и уређивао лист „Гусле”. Као питомац Текелијанума радио је у библиотеци овог великог српског завода. Био је секретар, потпредседник и председник студентског друштва „Коло младих Срба” и председник Академског певачког друштва „Вишњић”. За време балканских ратова био је учесник у националним политичким манифестацијама. Оптужен је за увреду власти поводом чланка „Југословенско питање“ који је објавио у „Застави” 1913. Међутим, суд у Сегедину је ту оптужбу одбио као неаргументовану. По повратку са студија био је 1916. професор у Српској гимназији у НСаду, али је после месец дана поднео оставку, али се 1919. вратио као предавач у Новосадску гимназију, да би 1920. прешао у Библиотеку МС. У редакцију листа „Застава” ступио је после обнављања 1919, а 1920. постао је њен одговорни уредник, да би се 1923. повукао са те функције „због интрига”. На седници УО ДСНП 1925. понуђено му је место управника у дружини која је требало да се обнови, али је он понуду одбио. Члан УО ДСНП био је током 1926. Функције управника листа „Застава” прихватио се 1926. јер је тадашњи управник Марко Вилић дошао у сукоб са властима. Главни уредник је постао после проглашења диктатуре када је Славко Милетић преузео власништво „Заставе”. Када се лист угасио 14. IV 1929. прешао је на функцију шефа дописништва Централног прес-бироа за Војводину. Истовремено је био председник Новосадске секције Југословенског новинарског удружења. По избијању рата 1941. био је мађарски талац, а после јануарске рације 1942. седам месеци је илегално живео у Будимпешти. Све време током рата нигде није радио. После ослобођења радио је у Комисији за откривање ратних злочинаца, а 1947/48. у Комисији за реституцију културних добара које су током рата изнете из Бачке. Краће време 1949. радио је у Војвођанском музеју, а потом до пензионисања, 1962, као архивар у Рукописном одељењу МС. Његов допринос сређивању грађе МС је огроман јер је као велики познавалац историје НСада, догађаја и личности успео да разреши многе недоумице у сачуваним актима и писмима. Први је увео и класификацију и регистрацију грађе у картотекама. Сарађивао је са великим бројем књижевних часописа и дневних листова, зборника и календара, објавио је око две хиљаде чланака, студија, расправа и осврта из разних области српске културне, књижевне и политичке историје. Чланке и политичке уводнике објављивао је под псеудонимом. Писао је песме, приповетке, драме, романе, критичке приказе, биографије знаменитих Војвођана, преводио је текстове са мађарског, немачког и руског језика. Преко сто његових рукописа, драма, романа, записа и др. чува се у Рукописном одељењу МС, као и драгоцени материјал његових мемоарских записа који су делимично објављивани у часопису „Писац” бр. 3-16, 1991. и у „Свескама за историју Новог Сада” бр. 8, 9 и 10. У својим прозним радовима био је наклоњен сатиричном изразу.

БИБЛ: Милче, 1921; Др Светозар Милетић и његово доба, 1926; Проблеми Подунавља, 1938; Штампа у Војводини, 1940; Ђорђе Марковић-Кодер, 1971; Садржај „Заставе” 1871-1875 (довршио Д. Вртунски) 1985; Погибија последњег Обреновића, Дневник, 2. II – 28. III 1995.

М. Л.