МИЛОШЕВИЋ Момчило – књижевник и театролог (Пирот, 12. IV 1889 – Београд, 9. XII 1975). Рано је остао без оца, који је био војни службеник. Основну и средњу школу и Филозофски факултет завршио је у Бгду и посветио се професури. Радио је најпре у Реалци (1913), али је убрзо мобилисан и у Првом светском рату је учествовао као војник до 1918. Затим је службовао у Паризу као референт Просветног одељења при нашем посланству и у исто време пратио предавања из књижевности на Сорбони (1920-1922). Као професор Друге мушке гимназије додељен је на рад НП у Бгду, где је, поред редовне дужности, водио различите послове, према потреби: књижевног референта, драматурга, секретара, редитеља – увек вредан, педантан, потпуно предан обавезама. Као искусан педагог, постао је најпре професор за анализу текста, дикцију и глуму (1921) и затим управник Глумачко-балетске школе (1923). Под позоришним кровом остао је још у својству помоћника управника, иако је већ био постављен за инспектора Министарства просвете и црквених послова, све до 1928, када се опростио од НП и постао начелник Општег одељења истог министарства. Међутим, Глумачко-балетску школу никада није напустио. Извесно време је радио и као хонорарни професор у Драмском одсеку Музичке академије у Бгду (1937-1939). Каријеру високог државног чиновника завршио је као управник Државне штампарије, од 1935. до 1944, када је пензионисан. И као пензионер бавио се позориштем кад год би му се указала прилика. Радио је, на пример, као драматург и редитељ у два рејонска аматерска позоришта у Бгду (једно од њих водио је са Гитом Нушић-Предић) и две сезоне био уметнички руководилац и редитељ једног културно-уметничког друштва. Још је био постављен за хонорарног професора на Одсеку за сценографију и костимографију Уметничке академије (1949-1965), што је био крај његових позоришних напора. Писао је песме, приповетке, путописне белешке, позоришне критике, позоришне комаде и огледе и чланке о позоришту. Књижевни рад му је веома шаролик; стиче се утисак да је неконтролисано расипао своје књижевне снаге, немоћан да се усредсреди, али се код њега осећа општа тежња да се свему дâ што чистији, што изразитији облик, а да се притом поштују у књижевности већ давно нађени и превазиђени облици. Стихове и друге прилоге објављивао је у „Делу“, „Препороду“, „Новој искри“, „Штампи“, „Босанској вили“, „Звезди“, „Савременику“, „Књижевном југу“, „Мисли“, „Радничким новинама“, „Српском књижевном гласнику“, ЛМС, „Правди“, „Књижевном северу“, „Вољи“ (коју је и уређивао). Играно му је шест позоришних комада: Заборав (Бгд 1920), Бездушник (НСад 1925), Јован Владислав (Бгд 1931), Јубилеј (Скопље 1932), Сунце, море и жене (Бгд 1933), Аутомат (Скопље 1935). Писао је и приказивао такође комаде за омладину и децу. Петочину трагедију у стиховима Јован Владислав превео је на пољски Станислав Папјерковски (1936). М. је сâм превео са француског Азурну обалу А. Бирабоа и Ж. Долеја. Извео је на београдској сцени осам режија. После Првог светског рата бавио се позоришном критиком. Добро је познавао сцену и са љубављу писао о глумачким остварењима. Новосадска позоришта су извела његове комаде Бездушник (1925), Аутомат (1940), Јубилеј (1940) и Сунце, море и жене (1942).

БИБЛ: Јубилеј, Бгд 1932; Сунце, море и жене, Бгд 1933; Јоца Савић – творац Шекспирове позорнице у Минхену, НС, 1955, бр. 106-107, с. 6-7; „Жал“ Боре Станковића, Зборник прилога историји југословенских позоришта, НСад 1961, с. 293-304.

ЛИТ: Б. С. Стојковић, Историјски преглед српске позоришне критике, Сарајево 1932, с. 88-89; В. Глигорић, Сунце, море и жене, Позоришне критике, Бгд 1936, с. 174-176; С. Пауновић, Момчило Милошевић, Театрон, 1976, бр. 5, с. 108-110.

Ж. П.