МИЉКОВИЋ Софија-Цоца – драмска глумица (Београд, 1. X 1880 – Београд, 8. VIII 1908). Родитељи су јој били глумац и редитељ Веља Миљковић (в) и глумица Савка Миљковић рођ. Стефановић (в), обоје од 30. VI 1885. до 20. III 1893. чланови СНП. У једној њеној биографији наводи се да је завршила основну школу и три разреда Лутеранске школе. Вероватно је школу похађала широм Војводине и Славоније, у местима у којима је СНП гостовало и у која су путовали и њени родитељи са својом малом ћерком. Уз њих и у друштву већ прослављених глумачких великана код М. се врло рано пробудио урођени дар за глуму који се, поред великих узора којима је била окружена, све више испољавао и развијао. Од почетка 1886. до одласка родитеља из СНП, почетком 1893, она је често наступала у представама новосадског Позоришта у дечјим улогама, иако тада, због свог узраста, разуме се, није могла постати члан СНП. Није утврђено ни да ли је и у којим местима наступала и на гостовањима, што је иначе сасвим извесно, али су забележене све представе у којима се, у дечјим улогама, појављивала у НСаду. Пред новосадском публиком први пут је наступила 26. I / 7. II 1886, као петогодишња девојчица, у улози мале Данице у Фрајденрајховим Граничарима, а последњи пут 7/19. I 1892. у улогама Амора и Писмоноше Илија у Сељаку као милионару Ф. Рајмунда. У тих шест г. одиграла је пред новосадском публиком већи број дечјих улога, неке и по двапут и трипут, па је чак у неколико махова својим талентом и слободним понашањем на сцени привлачила пажњу и новосадске позоришне критике. Тако на пример Т. Остојић пише поводом њене улоге Синише у Стеријиној трагедији Смрт краља Стевана Дечанског: „Не смемо прећутати малу С. Миљковићеву, која нас је својом слободом и окретношћу изненадила“ („Позориште“, 1890). Остојић не крије своје одушевљење малом представљачицом ни после њених улога у Сељаку као милионару: „Бурно допадање изазвала је и мала С. Миљковићева, која, као какав мали Прометеј, сваки час прометнула се у другу улогу, и то тако лепо и вешто, да је публика малу, даровиту вештакињу изазивањем одликовала. Нарочито је лепо изгледала као Амор с крилима, па онда као писмоноша Или кад она поносито јаше на поноситом лабуду“ („Позориште“, 1890). Критичар Ј. пак о њеној улози Ћајаџије у Сиглигетијевом Војничком бегунцу истиче да је била изврсна и да има „еминентна дара и за глумовање и за певање“ („Позориште“, 1891). У белешци од свега 19 редака поводом представе Сељак као милионар четири ретка посвећено је М.: „Прави глумачки дар показала је и опет мала С. Миљковићева, која је и као Амор и као писмоноша Или allerliebst, са својим herzig изгледом и добром игром својом сваког очарала“ („Позориште“, 1892). Тако је она већ на новосадској позорници наговестила рађање једне нове позоришне звезде. После преласка њених родитеља у београдско Позориште, М. је и даље око театра, али је тек 30. X 1895. примљена у НП Бгд као волонтер и члан хора; истовремено је учила певање код капелника Д. Јенка (в). У том својству наступила је у својој првој улози на београдској сцени, као Јулка у Шумској ружи В. Милера-Кенигсвинтера. Од 1. XI 1897. она је, међутим, у сталном ангажману и отада ће поступно али сигурно освајати за себе пун простор на престоничкој позорници. Удала се 11. XI 1901. за Милана Ђорђевића, писара Министарства финансија и новинара. У НП је ушла у велики репертоар и уз М. Гргурову, В. Нигринову и З. Тодосићеву постала, у женском ансамблу, највећа вредност београдске сцене. У првој половини 1906. око шест месеци је била на студијском боравку у Паризу, из вечери у вече посећујући позориште и остварујући везе са француским глумцима. По повратку у Бгд, још непуне две сезоне је наступала у свом матичном театру, бележећи успех за успехом окружена обожавањем публике, дивљењем критике и љубављу широког круга својих пријатеља и поштовалаца. Умрла је ненадано, у 28. г., кад је тек била закорачила у славу. „Београдско позориште није имало узбудљивијег догађаја од ране смрти ове младе глумице, отргнуте као пролетњи цвет у полету младости и талента, у пуном јеку успеха“ (М. Грол). Била је крхка, нежна, немирних зелених очију. Играла је у НП Бгд улоге наивки, сентименталних девојака и младих љубавница, отмених дама и драмске роле психолошког жанра. „За само дванаест година каријере Софија Ђорђевић успела је у ономе што је највећа амбиција глумца: да себи створи једну особену фигуру, у којој се не понавља ништа што је било пре ње и што ће доћи после ње. А успела је једном особеном комбинацијом одлика, међу којима су се показивале нарочито: фина осетљивост душевна и духовна, грација једног малог створења, чедног у осећању и у исти мах оштро проницавог у запажању и суђењу“ (М. Грол). У НСаду је гостовала 14/27. II 1908. са ансамблом београдског НП у улози Олге у Предићевој Голготи. Млада уметница је у сали Дунђерсковог позоришта на завршетку представе била поздрављена овацијама.

УЛОГЕ: Даница (Граничари), Флерета (Звонар Богородичине цркве), Карло (Очина маза), Лиза, Јован (Распикућа), Хуго (Робијашева ћерка), Мијат (Нови племић), Девојчица (Дебора), Јоса (Распикућа), Џемс (Монтроз), Хуго (Фабрицијусова ћерка), Синиша (Смрт краља Стевана Дечанског), Амор, Или (Сељак као милионар), Ћајаџија (Војнички бегунац), Милка (Радничка побуна), Девојче (Гроф Монте Христо), Стевица (Стари бака и његов син хусар).

ЛИТ: (Т.) О(стојић), Смрт краља Стевана Дечанског, Позориште, НСад 1890, бр. 12, с. 47; (Т.) О(стојић), Сељак као милионар, Позориште, НСад 1890, бр. 42, с. 167; Ј., Војнички бегунац, Позориште, НСад 1891, бр. 44, с. 179; -н-, Сељак као милионар, Позориште, НСад 1892, бр. 11, с. 43; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1908, бр. 33, с. 3; А-м, Гостовање чланова београдског Кр. српског позоришта, Застава, 14. II 1908; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Голгота“, Браник, 1908, бр. 35, с. 2; А-м, Софија-Цоца Ђорђевић, Српски народни велики илустровани календар „Свети Сава“ за г. 1910, НСад 1909, с. 79; М. Грол, Софија-Цоца Ђорђевић (1880-1908), Из позоришта предратне Србије, Бгд 1952, с. 193-200; О. Милановић, Софија Цоца Ђорђевић (1880-1908), Зборник Музеја позоришне уметности, I, Бгд 1962, с. 88-126.

Л. Д.