МИТИЋ Никола – драмски глумац (Лесковац, 5. XII 1901 – Нови Сад, 23. XII 1972). Отац Тодор био је фабрички радник – гајтанџија, а мати Роксанда ткаља у фабрици. Основну школу завршио је у Лесковцу. После очеве смрти, 1913, запослио се у фабрици као радник. Од 1916. до 1918. био је фабрички ложач, чистач и подмазивач машина, а затим у Бгду од 1918. ћевабџија, ложач на броду, кафе-кувар, паракувар, посластичарски помоћник и поново ћевабџија. Дружење са тада популарним куплетистом Андрицом Костићем пресудно је утицало на М. опредељење за глумачки позив. Маја 1921. ступио је као глумац у позоришну дружину Петра Христилића, која је тада радила у башти кафане „Таково“ у Бгду. Први наступ на сцени био је у соло продукцији политичко-сатиричног куплета Шарено гајде, а прва улога – Сима у Граничарима. Од 1922. до 1924. је био у трупи Благоја Бироа, а до краја 1927. члан Веселог позоришта Милоша Рајчевића; од јануара до августа 1928. радио је у Малом позоришту Душана Животића, од септембра 1928. до августа 1931. у путујућим трупама Миливоја Стојковића, Милана Јовановића Њоње, Михаила Спасића и другде. Од 1. VII 1931. до 31. VII 1934. био је ангажован у НП у Бањој Луци, а затим, до краја 1935, поново у путујућим дружинама или је наступао у кабареима; од 1. I 1936. до 31. VII 1939. наступао је у НП на Цетињу. Од 1. VIII 1939. био је члан НПДб у НСаду, у којем је радио и у избеглиштву за време Другог светског рата (ДНП), најпре у Пожаревцу, па у Ковину и коначно у Панчеву. После ослобођења био је члан НП у Панчеву, а од 1. IX 1949. до пензионисања, 1. I 1959,  члан Драме СНП у НСаду, где је 11. XII 1953. прославио 30-огодишњицу уметничког рада улогом Животе у Нушићевом комаду Др. И после пензионисања повремено је наступао у драмским и оперетским ролама. Типичан је пример глумца-самоука; талентовано и са великим смислом за налажење карактеристичних детаља тумачио је улоге комичарског и карактерног фаха, нарочито људе из народа. Природно музикалан и пријатног гласа, у младости је наступао и у певачким улогама. У више махова, са успехом, огледао се и у драмским ролама. Врло савестан и марљив на послу, извршењу својих уметничких задатака приступао је са великом одговорношћу и поштовањем свога позива. Миливоје Николајевић је урадио његов портрет (цртеж тушем) 1955.

УЛОГЕ: Лазар Грујичић (Моји ђетићи), Игњац Глембај (Господа Глембајеви), Рендалов (Три бекрије), Вук Пљештић (Чучук Стана), Полицијски комесар (Каријера Јошка Пучика), Теча Панта (Госпођа министарка), Милош Јура (Нови људи), Самсон Бољшов (Своји смо – споразумећемо се), Прасјук (Милион мука), Матулаи (Пера Сегединац), Станојло (Београд некад и сад), Митке (Коштана), Андрија (Ђидо), Хаџи-Замфир (Зона Замфирова), Калча (Ивкова слава), Луц (Стари Хајдлберг), Пуковник Абота (Јунак), Др Ломбарди (Слуга двају господара), Жеронт (Скапенове подвале), Кир Јања (Тврдица), Човек с ногом (Пут око света), Фоглрајтер (Ивањске ватре), Пантелија (Саћурица и шубара), Гулар (Меркаде), Каплар Лорио (Мамзел Нитуш), Капетан (Сеоска учитељица), Кнуров (Девојка без мираза), Симеонов-Пишчик (Вишњик), Кризал (Учене жене), Трипче де Утолче (Манде), Јоле (Мећава), Живота (Др), Дефурнет (Коломба), Брнзовенеску (Изгубљено писмо), Кицош (Сан летње ноћи).

ЛИТ: Л. Дотлић, Премијера „Породице Бло“ од Љубинке Бобић, Дан, 7. XI 1940; Ј. Виловац, Две премијере, СВ, 7-8. XII 1950; М. Лесковац, Нушићева „Ожалошћена породица“ и Чеховљев „Вишњик“, НС, 1950, бр. 2-3, с. 2; Б. Чиплић, „Вишњик“, комедија од Чехова, ЛМС, 1950, кн. 366, с. 241; О. Н(оваковић), Држићева „Манде“, НС, 1952, бр. 49-50, с. 5; С. Берберски, „Мећава“ од Пере Будака, СВ, 30. XII 1952; Д. Поповић, Жан Ануј: „Коломба“, ЛМС, књ. 376, с. 148; Л. Дотлић, Јубилеј Николе Митића, НС, 1953, бр. 70, с. 1-2; Д. Поповић, Бранислав Нушић: „Пут око света“, ЛМС, 1956, књ. 378, с. 583; М. Г(рчић), Довиђења, чика Митке!, Дневник, 16. VIII 1959; Л. Дотлић, Никола Митић (1901-1972), Позориште, НСад 1973, бр. 5, с. 8.

Л. Д.