МЈАСИН Леонид Фјодорович (Леонид Фёдорович Мясин / Leonide Massine) – руски играч и кореограф (Москва, 8. VIII 1885 – Боркен, Вестфалија, 15. III 1979). Московску балетску школу (Московское театральное училище) завршио је 1912. као ученик А. А. Горског и одмах био ангажован у Бољшом театру, да би већ у следећој сезони добио позив самог Дјагиљева да пређе у његову трупу, јер је овај импресарио у њему видео могућег наследника Нижинског, с којим је прекинуо сарадњу. М. је прихватио позив и 1914. се прикључио трупи С. П. Дјагиљева – Руски балет (Ballet Russes), ангажован за главну улогу у Фокиновом балету Легенда о Јосифу (Legende de Joseph), а затим и другим његовим балетима – Посвећењу пролећа, па у Петрушки. У трупи је дебитовао као к-граф балетом Ноћно сунце (Soleil de Nuit, 1915) на музику Н. Римског-Корсакова. Многобројни су му радови у којима је и сам играо, а у улогама карактерно-гротескног типа. Његова снага је лежала у карактерним ликовима, а његова сугестивна играчка личност привлачила је пажњу публике и у одсуству покрета. Шест г. је, после Фокина, био Дјагиљевљев главни, најзначајнији, аутор балетских дела (к-граф). У мноштву од преко 50 радова, увек на музику значајних композитора, издвајају се: балет у једном чину Парада (Parade, 1917), на музику Е. Сатија, по сценарију Ж. Коктоа, у сценографији П. Пикаса, са М. у улози Кинеског мађионичара; Фантастични дућан (La Boutique Fantastique, 1919), на музику Росинија и Респигија, Тророги шешир (Le Tricorne, 1919), на музику М. де Фаље; Посвећење пролећа (Le Sacre du Printemps, 1920), на музику И. Ф. Стравинског. Трупу Дјагиљева напустио је 1921, мада не дефинитивно. Вратио јој се 1924. и тада кореографисао дела: Les Matelots, Zephire and Flore (1925), Le Pas d’Acier (1927), Ode (1928). Од 1926. је неко време боравио у Америци, где је и играо у неким својим поставкама. Радио је кореографије за трупу Иде Рубинштајн у Паризу и за миланску „Скалу“. Сарадњу са „Ballet Russe de Monte Carlo“ започео је 1932, а од 1933. је у њој главни к-граф и до 1939. поставио је разноврсна дела: Le Beau Danube, Scuola di Ballo, Jeux d’Enfants, Union Pacific, Gaite Parisien, као и балете без садржаја на симфонијску музику – симфонијске балете, одступајући од традиције, што није пролазило без различитих реакција. Инспирисале су га Пета симфонија Чајковског (Les Presages, 1933), Брамсова Четврта симфонија (Choreatrium, 1933), Берлиозова Фантастична симфонија (Symphonie Fantastique, 1936), Бетовенова Седма симфонија (1938) и Хиндемитова Nobilissima visione (1938). Са трупом је 1939. гостовао у САД. Исте г. је поставио Шпански капричо (Capriccio Espagnol) Н. Р. Корсакова и Црвено и црно на музику Шостаковичеве Прве симфоније. Шубертову Седму симфонију искористио је за балет Лавиринт. За време Другог светског рата радио је са америчким трупама, 1946. се вратио у Европу. За „Sadler’s Wells Ballet“ поставио је Фантастични дућан и Тророги шешир, у којима је и сâм играо. Појавио се у филмовима Хофманове приче (1951) и у Наполитанској вртешци (Carosello Napoletano, 1954), у којем је био и аутор игара. Написао је књиге Мој живот у балету (My Life in Ballet, 1960) и Massine on Choreography. Theory and Exercises in Composition (1976). Био је ангажован као к-граф за многе светске трупе, али и многим трупама у свету пренео своје најзначајније балете. У СНП је по његовим либретима изведено три балета: 1959. Фантастични дућан и Шпански капричо и 1961. На лепом плавом Дунаву (Le Beau Danube – An der schönen blauen Donau).

Љ. М.