МОЛНАР  Ференц (Ferenc Molnár) – мађарски драмски писац (Будимпешта, 12. I 1878 – Њујорк, 2. IV 1952). После студија права веома брзо је напредовао у мађарском новинарству. Пред надирућим фашизмом повукао се у Француску, затим у Швајцарску и напокон у САД, где је остао доживотно. Велик успех постигао је и приповедном прозом, а његов роман Јунаци Павлове улице (Pál utcai fiúk) сврстао се у популарну омладинску лектиру широм света. Код нас је овај роман издат у Згбу 1933. у преводу Л. Матијевића (Васо Богданов) и тај превод је после рата издат још 5 пута; превод Соње Перовић је објављен у Бгду 1951, а превод Младена Лесковца, под насловом Дечаци Павлове улице (НСад 1954), доживео је још 12 издања. Ипак, главно М. литерарно опредељење је била драма, посебно хумористички интонирана. За своје време модерна и веома углађена по изразу, његова драмска дела одликују се и изузетно свежим дијалогом, добром психолошком основом, лиризмом који понегде вуче у сентиментално, изванредном занимљивошћу и лакоћом. У извесној мери користио је и фројдовску симболику. Од благе карикатуре М. је све више ишао ка одређенијој реформистичкој критици извесних појава грађанског друштва. Био је изразита индивидуалност, па се говорило о посебном молнаровском стилу у драми и у њеном извођењу. Његове драме стекле су светску популарност између два рата, а играју се и данас. Биле су често на репертоару и свих већих југословенских позоришта. До Првог светског рата СНП је играло три његове драме: 1903. Господин доктор (A doktor úr), у посрби Јована Грчића, 1910. Ђаво (Az ördög), у преводу др Душана Радића, и 1913. Бајка о курјаку (A farkas), преводилац непознат. Између два рата на репертоару су били: 1919. Ђаво, 1922. Лилиом (Liliomfi), у преводу Жарка Васиљевића, 1926. Гардист (A testőr), такође у преводу Ж. Васиљевића, 1927. Игра у дворцу, односно 1939. Игра у замку (Játék a kastélyban), опет у преводу Ж. Васиљевића, 1928. Покладе (A farsang), у преводу Калмана Месарића, 1929. Ривијера (Riviera), у преводу Томислава Танхофера, 1931. Олимпија (Olympia), у преводу Лазе Поповића, и још три Васиљевићева превода: 1931. Добра вила (A jó tündér), 1932. Неко (Valaki) и 1938. Делила. М. спада, дакле, у највише извођене ауторе овог периода. После Другог светског рата у СНП је изведена драматизација Николе Смедеревца М. романа Јунаци Павлове улице (1952). У Библиотеци СНП чувају се рукописи превода његових комада: Делила (сигн. 361), Ђаво (сигн. 548), Игра у дворцу (сигн. 360), Јунаци Павлове улице, драматизација (сигн. 497), Лилиом (сигн. 629 и 1760), Неко (сигн. 546), Непозната девојка (сигн. 357) и Олимпија (сигн. 547).

БИБЛ: Гјаво, прев. Срђан Туцић, Осијек 1909; Театар, три актовке: I – Предигра „Краљу Лиру“ (Előjáték Lear Királyhoz), II – Маршал (Marsall), III – Љубичица (Az ibolya), Осијек б. г.; Краљ будоара, шала у једном чину, Скопље б. г.

ЛИТ: Педесетогодишњица Франца Молнара. Мађарски комедиограф о себи и својим успјесима, Обзор, 1928, бр. 308, с. 3.

Б. Кв.