МОЗЕР Густав (Gustav Moser) – немачки писац (Шпандау, 11. V 1825 – Герлиц, 23. X 1903). Рођен је у породици мајора инжењерије, па је и сâм завршио кадетску школу; од 1843. до 1856. био је официр разних ловачких пукова. У Герлицу се оженио ћерком једног велепоседника и напустио војску да би се посветио пољопривреди, али се убрзо уверио да то није његов стварни животни позив. Као официр је готово свакодневно одлазио у позориште и, после напуштања војне службе, у тишини свог пољског имања и на подстицај позоришног директора Франца Валнера, почео је да пише позоришне комаде; написао их је више десетина, највећим делом самостално, а неке у сарадњи са другим, својевремено познатим драматичарима (Ларонж, Хајден, Калиш, Миш, Ф. Шентан, Т. фон Трота и др.). И као човек и као писац уживао је велику популарност, што се показало приликом прославе његовог 70. рођендана. Његова дела су у неколико махова издавана и појединачно и у збиркама (Lustspiele, 1862, Lustspiele, 1-20, 1873-1894) и о њему на немачком језику има много литературе. Уживао је популарност и у нашим крајевима: дела су му превођена и извођена на српскохрватском и словеначком језичком подручју убрзо после појаве оригинала. У СНП су изведени његови комади: 1877. Ултимо (Ultimo, 1873), у преводу Адама Мандровића, 1882. Рат у мирно доба (Krieg im Frieden, 1880, заједно са Ф. Шентаном) у посрби Бранка М. Јовановића, 1884. Наше жене (Unsere Frauen, 1882, са Ф. Шентаном), у преводу Персиде Пинтеровић, 1884. Библиотекар (Der Bibliothekar, 1878), у преводу Б. Галца, и 1905. Поручник Рајф (Reif Reiflingen, 1882), у преводу Милована Ђ. Глишића и са музиком Даворина Јенка.

С. К. К.